Odbrana pred celim odeljenjem
Šta se menja kada se maturski rad brani pred celim odeljenjem, a ne samo pred komisijom: gde se gleda, kako se govori i šta se radi sa reakcijama iz klupa.
Postoji velika razlika između izlaganja pred tri profesora i izlaganja pred tri profesora i dvadeset pet vršnjaka. Sadržaj je isti, rad je isti, pitanja su ista — a oseća se kao drugi događaj.
Razlog nije trema od komisije. Razlog je to što ljudi u klupama nisu obavezni da te slušaju, a ti to vidiš dok govoriš. Profesor koji gleda u papir sluša. Drug koji gleda u telefon možda ne sluša, i to ti se odmah popne u glavu.
Ovaj tekst je o tome šta se u takvoj situaciji menja i šta se sa tim radi. Sve ostalo — struktura izlaganja, pitanja, ocena — ostaje isto: odbrana maturskog rada.
Kada se brani pred odeljenjem
Da li se maturski rad brani pred publikom zavisi od škole i od organizacije te godine. Negde se brani u praznoj učionici, samo sa komisijom. Negde se odbrane rade u nizu, pa u učionici sede i oni koji čekaju svoj red. Negde se brani na času, pred celim odeljenjem.
To nije nešto što treba da pretpostaviš. Pitanje mentoru glasi jednostavno: „Da li će u učionici biti još nekoga osim komisije?” Odgovor menja kako pripremaš izlaganje, pa se postavlja nedelju dana ranije, a ne na vratima.
Isto vredi pitati i gde se brani: u učionici, u kabinetu, u svečanoj sali. Prostor je razlika između toga da li te čuju i bez podizanja glasa i da li moraš da govoriš znatno glasnije nego na probi kod kuće.
Šta se menja, a šta ne
Ne menja se ništa od sadržaja. Ne skraćuje se rad, ne pojednostavljuje se tema, ne izbacuju se stručni delovi. Ocenu i dalje daje komisija i ona sluša isto što bi slušala i u praznoj sobi.
Menjaju se četiri stvari, i sve četiri su tehničke:
| Šta | Samo komisija | Pred odeljenjem |
|---|---|---|
| Gde gledaš | tri osobe | ceo prostor, u krugovima |
| Jačina glasa | uobičajena | za poslednju klupu |
| Slajdovi | čitaju se izbliza | moraju da se vide sa kraja |
| Pauze | kratke | duže, da se čuje kraj rečenice |
Ništa od toga nije novo znanje. To su podešavanja, i sva se uvežbaju za jedno popodne.
Pogled, glas i mesto na kom stojiš
Pogled. Kad je publika samo komisija, gledaš u tri osobe i menjaš ih. Kad ih je trideset, taj sistem ne radi — gledanje u jednu osobu iz klupe joj postane neprijatno, a ostalima izgleda kao da govoriš samo njoj.
Ono što radi je podela prostorije na tri dela: levo, sredina, desno. Dok govoriš jednu misao, gledaš u jedan deo. Sledeću misao — u drugi. Niko ne meri sekunde, a sa svakog mesta u učionici izgleda kao da si bar jednom pogledao tamo.
Komisija u toj podeli nije jedan od tri dela — njoj se vraćaš češće, jer ona ocenjuje. Praktično: dva pogleda po prostoriji, jedan ka komisiji, pa opet.
Ono što se ne radi: gledanje u plafon, u pod i u slajd. Detaljnije o tome šta rade oči i ruke dok govoriš: govor tela i kontakt očima na odbrani.
Glas. U punoj učionici zvuk se guši — ljudi upijaju zvuk, prazna prostorija ga vraća. Govoriš osetno glasnije nego što ti se čini da treba. Proveri to pre početka: reci prvu rečenicu i pogledaj u poslednju klupu. Ako neko nagne glavu napred, ne čuje te.
Tempo. Sporije. Od treme svi ubrzavaju, a u većem prostoru brz govor postaje nerazumljiv pre nego što postane brz. Pravilo koje pomaže: na kraju svake rečenice napravi punu pauzu umesto da spajaš rečenice veznikom.
Mesto. Stani tako da ne stojiš ispred platna i da te ne zaklanja ekran računara. Ako je moguće, stani malo u stranu od projekcije, okrenut delimično ka publici, a ne leđima ka njoj dok čitaš slajd.
Šetanje. Jedan do dva koraka između celina su u redu i čak pomažu. Neprekidno hodanje gore-dole odvlači pažnju i najčešće je znak nervoze koju ni sam ne primećuješ.
Publika ne zna tvoju temu
Komisija zna oblast. Odeljenje ne zna, a njihova pažnja je ono što te drži.
To ne znači da menjaš sadržaj. Znači da prvi minut radi dvostruko: dok komisiji govoriš cilj rada, odeljenju istovremeno objašnjavaš zašto je tema uopšte zanimljiva.
Dve stvari koje tu pomažu:
- Jedna konkretna rečenica na početku — primer, podatak, situacija — pre nego što uđeš u formalni deo. Ne šala, nego nešto iz same teme.
- Objašnjen svaki stručni termin pri prvom pominjanju, u pola rečenice. „Termin X, odnosno [objašnjenje u tri reči], koristi se za…” Komisiji to ne smeta, a odeljenju je razlika između slušanja i odustajanja.
Slajdovi se prilagođavaju istom: krupniji tekst, manje reči, nijedna rečenica koja se ne vidi sa poslednje klupe. Ako slajd moraš da pročitaš naglas da bi se znalo šta na njemu piše, slajd ne valja. Kako se slaže prezentacija koja to podnosi: prezentacija za maturski rad.
Reakcije iz klupa
Ovo je deo koji se najviše plaši, a najmanje dešava.
Ono što se stvarno dešava: neko gleda u telefon, neko šapuće, neko se nasmeje nečemu što sa tobom nema veze. Ništa od toga nije o tebi, i ništa od toga ne primećuje komisija onako kako ti primećuješ.
Tri pravila:
- Ne obraćaj se publici zbog toga. „Molim vas malo tišine” je posao profesora, ne tvoj. Ako smeta, profesor će reagovati.
- Ne prekidaj izlaganje da bi pogledao ko šuška. Time skrećeš pažnju cele učionice na tu klupu i gubiš rečenicu.
- Ako te neko namerno pokušava da zbuni, najbolja reakcija je da nastaviš istim tempom. Nastavljanje bez reakcije to gasi za deset sekundi.
Ako se nasmeju nečemu što si rekao, a nije bila šala — nastavi. Nemoj da se ispravljaš i nemoj da se smeješ sa njima. Prekid zbog toga traje duže od samog smeha.
Kad si ti u publici
Kad se brani u nizu, veći deo dana provedeš sedeći i slušajući druge. To vreme se može iskoristiti ili proćerdati.
Šta radi: gledaj koja pitanja komisija postavlja. Posle tri odbrane imaš prilično jasnu sliku šta ih zanima i koje se pitanje ponavlja kod svakoga. To je najtačnija priprema koju uopšte možeš da dobiješ, i dobijaš je besplatno.
Šta ne radi: prelistavanje sopstvenog rada u poslednjih pola sata i računanje koliko je još ljudi pre tebe. Oboje samo podiže puls, a o tome šta se u tom stanju radi piše u tekstu trema pred odbranu.
I jedno pravilo pristojnosti koje se lako zaboravi kad si nervozan: dok drugi brani, ne pričaš i ne vadiš telefon. Za pola sata ćeš ti stajati na tom mestu.
Šta od svega ovoga komisija zaista vidi
Manje nego što misliš. Komisija ne meri koliko si puta pogledao levu stranu učionice ni da li si se jednom spetljao.
Ono što se vidi je jedno: da li govoriš celoj prostoriji ili samo sebi. Maturant koji je podigao glas, usporio i bar jednom pogledao u zadnju klupu ostavlja utisak da drži situaciju, bez obzira na to koliko mu srce lupa. To je cela razlika, i ona se uvežba za jedno popodne — najbolje u praznoj učionici, naglas, sa nekim ko sedne u poslednji red.