Trema pred odbranu maturskog rada

Trema pred odbranu se ne uklanja. Smanjuje se, i to pripremom, a ne smirivanjem u poslednjem trenutku.

Najvažnija stvar koju o njoj treba znati: trema je najjača u prvih trideset sekundi i posle toga pada. Ako ti je početak izlaganja naučen napamet, izgovorićeš ga i kad ti se ruke tresu, a dok ga izgovaraš, glas se smiri sam. Zato se u pripremi najviše vremena ulaže baš u taj deo, a ne u disanje pred vratima.

Ovaj tekst ide obrnutim redom od panike — od onoga što se radi dan ranije ka onome što se radi pet minuta pre.

Dan ranije

Ono što uradiš na dan pred odbranu odredi devedeset odsto toga kako ćeš se osećati sutra.

Izgovori izlaganje naglas, u celini, jednom. Ne dva puta, ne pet. Jednom, sa slajdovima, sa štopericom, stojeći. Ako si već vežbao ranije, ovo je provera, ne učenje.

Spakuj sve što nosiš. Odštampan rad, USB, prezentacija poslata sebi na mejl, papir sa skriptom, papir sa stavkama koje nisu na slajdovima. Kad je torba spakovana, jedna briga manje ujutru.

Pročitaj rad površno, prelistavanjem. Ne učiš ga — osvežavaš gde šta stoji, da bi umeo brzo da otvoriš stranu ako te pitaju za podatak.

Nemoj ništa menjati u prezentaciji. Izmene u poslednjem trenutku su najčešći razlog što nešto na dan odbrane ne radi.

Idi na spavanje u uobičajeno vreme. Učenje do dva ujutru donosi manje nego što košta; na odbrani se brani ono što već znaš, ne ono naučeno preko noći.

Ako u ovom trenutku shvatiš da postoji deo rada koji ne umeš da objasniš naglas, nemoj ga učiti napamet — nauči jednu rečenicu o tome šta taj deo radi u tvom radu. To je dovoljno za pitanje, a moguće je za jedno veče.

Jutro pred odbranu

Doručkuj, makar malo. Prazan stomak pojačava drhtanje ruku i glasa, a to je fizička stvar, ne psihološka.

Obuci ono što si pripremio i u čemu ti je udobno. Odeća u kojoj se nameštaš odvlači ti pažnju u trenutku kad ti ne treba.

Dođi ranije. Petnaest do dvadeset minuta, ne sat. Sat čekanja pojačava tremu; petnaest minuta ti da vremena da otvoriš prezentaciju na računaru koji se koristi i da vidiš prostoriju.

Izgovori početak izlaganja jednom, u sebi ili tiho. Samo prvih trideset sekundi. Ne ceo tekst.

Ne pitaj druge kako je prošlo kod njih. Tuđa iskustva pred odbranu ne pomažu — ni dobra ni loša. Dobra podižu očekivanja, loša plaše.

Pet minuta pre

Ovde više nema učenja. Ostaje samo telo, i njemu se pomaže konkretnim stvarima.

1. Dva puta duboko udahni na nos i izdahni na usta, sporo. Izdah duži od udaha. Ovo nije opšte mesto — sporiji izdah stvarno usporava puls.
2. Popij gutljaj vode. Suva usta su najčešći razlog da ti glas zapne na prvoj rečenici.
3. Protresi ruke. Deset sekundi. Napetost u prstima se prenosi na glas.
4. Stani uspravno, spusti ramena. Pogrbljen položaj skuplja dijafragmu i glas izlazi tanji.
5. Izgovori u sebi prvu rečenicu. Samo prvu.

Šta ne radiš u tih pet minuta: ne prelistavaš rad u panici, ne menjaš ništa na slajdovima, ne čitaš skriptu iznova od početka i ne pričaš sa drugima o pitanjima koja bi mogla da padnu.

Dok govoriš

Gledaj u komisiju, ne u ekran. Ako ti je teško da gledaš u oči, gledaj u tačku između njihovih lica ili u čelo — spolja se ne razlikuje.

Govori sporije nego što ti se čini da treba. Od treme svi ubrzavaju. Ako ti se čini da govoriš sporo, verovatno govoriš normalno.

Pravi pauze između celina. Pauza od dve sekunde deluje kao sigurnost, a tebi daje dah.

Drži nešto u rukama. Papir sa skriptom ili daljinski. Ruke koje nemaju šta da rade počnu da se pomeraju same.

Stani sa strane od platna. Nikad ispred projektora — svetlo u oči i tvoja senka na slajdu.

Ono što komisija ne primećuje, a ti misliš da vide: da ti lupa srce, da ti je vruće, da si se dvaput zamucao. To se spolja skoro ne vidi. Ono što se vidi jeste ako počneš da se izvinjavaš zbog toga — o tome piše u tekstu šta reći, a šta ne reći na odbrani.

Ako ti se glas trese ili zaboraviš rečenicu

Glas se trese na početku. To je normalno i prolazi posle prvih nekoliko rečenica. Pomaže da prvu rečenicu izgovoriš malo glasnije nego što bi inače — glasnije govorenje stabilizuje glas.

Zaboravio si šta dalje. Stani, pogledaj u slajd. Slajd je tu upravo zbog toga: naslov i tri crtice na njemu su tvoj podsetnik. Jedna sekunda pogleda i nastavljaš.

Izgubio si se u sredini. Ne vraćaj se na početak. Pređi na sledeći slajd i nastavi odatle. Komisija ne zna šta si planirao da kažeš.

Potpuno si stao. Reci „Da nastavim sa sledećim delom” i pređi dalje. Ta rečenica zvuči kao prelaz, ne kao prekid.

Zamucao si se. Ponovi reč mirno i idi dalje. Ne izvinjavaj se — izvinjenje traje duže nego zamuckivanje.

Ni jedna od ovih situacija nije ništa što komisija nije videla danas već nekoliko puta.

Šta ne pomaže

• Učenje celog izlaganja napamet, reč po reč. Zvuči izrecitovano, a čim ti jedna reč pobegne, ceo tekst stane. Napamet se uči samo prvih trideset sekundi; ostalo se priča svojim rečima. Kako se piše tekst koji se priča, a ne recituje: skripta za odbranu maturskog.
• Energetska pića i previše kafe. Pojačavaju drhtanje ruku i ubrzavaju govor, a oba su i bez toga problem.
• Prelistavanje rada pet minuta pre. Uvek nađeš nešto što ti se učini da ne znaš.
• Priča sa drugima o tome ko je šta dobio kao pitanje.
• Ubeđivanje sebe da nisi nervozan. Trema ne prolazi od poricanja. Prolazi od činjenice da si pripremljen.

Zašto priprema smiruje više od svega ostalog

Trema dolazi iz neizvesnosti. Svaka stvar koju znaš unapred smanjuje je za taj deo.

Znaš koliko izlaganje traje, jer si ga izmerio. Znaš prvih trideset sekundi napamet. Znaš šta govoriš uz svaki slajd. Znaš odgovore na deset najčešćih pitanja, jer si ih napisao. Znaš ograničenja svog rada, pa te pitanje o uzorku ne može da iznenadi.

Kad se sve to sabere, ostaje samo ono što niko ne može da predvidi — a to je jedno ili dva pitanja, i za njih postoji način da se odgovori i kad odgovor ne znaš: šta kada ne znaš odgovor.

Raspored vežbanja koji vodi do tog stanja, u tri kruga, opisan je u tekstu kako vežbati izlaganje. A kako sve zajedno izgleda na dan odbrane — od ulaska u učionicu do poslednjeg pitanja — stoji u tekstu odbrana maturskog rada.

Posle odbrane

Trema se ne završava kad prestaneš da govoriš — traje dok traju pitanja, i to je normalno.

Kad se završi, ne komentariši sopstveni nastup i ne pitaj kako je prošlo. „Hvala vam” je cela poslednja rečenica. Ono što ti se u glavi činilo kao katastrofa spolja je najčešće izgledalo kao uobičajena, mirna odbrana.