Šta kada ne znaš odgovor na pitanje komisije

Jedno pitanje na koje ne znaš odgovor ne ruši odbranu. Ono što je ruši jeste ono što uradiš u sledećih pet sekundi.

Postoje tri reakcije i sve tri se prepoznaju odmah. Ćutanje deluje kao da si stao. Izmišljanje se skoro uvek provali, jer sledi potpitanje. Mirno priznanje sa nastavkom je jedino što radi — i, začudo, ostavlja bolji utisak od odgovora izrecitovanog napamet.

Formula ima tri dela i staje u deset sekundi:

1. Priznanje. „Na to nemam siguran odgovor.”
2. Ono što znaš. „Ali iz onoga što sam čitao, mislim da…”
3. Gde bi tražio. „To bi trebalo proveriti u [izvor / oblast].”

Drugi deo je onaj koji se najčešće preskoči, a najviše vredi. Odgovor „ne znam” sam po sebi zatvara razgovor; odgovor „ne znam, ali evo šta o tome znam” ga nastavlja, i komisija ga čuje kao razmišljanje, a ne kao rupu.

Ovo nije trik da se izvučeš. Komisija zna da maturant ne zna sve i baš zato gleda kako reaguješ kad si van pripremljenog.

Pet situacija i šta se u njima kaže

Pitanja na koja odgovor ne znaš nisu sva ista i ne traže isti odgovor.

1. Pitanje o pojmu iz tvog rada. Ovo je najneprijatnije, jer je pojam u tvom tekstu. Ne izmišljaj definiciju.

„Tačnu definiciju ne bih rekao napamet, ali u radu sam je koristio da opišem [ono što taj pojam radi u tvom radu]. Ako dozvolite, pogledaću stranu.”

Ako se dogodi da pojam zaista ne razumeš, to je znak za sve buduće radove: rad se pre predaje pročita sa olovkom i zaokruži se svaki termin koji ne umeš da objasniš naglas.

2. Pitanje o podatku ili izvoru.

„Podatak je iz literature, ali ne bih sad rekao iz kog tačno izvora — mogu da proverim u spisku.”

Ovo je jedna od retkih situacija u kojoj se sme pogledati u rad. Komisija to ne doživljava kao neznanje, nego kao preciznost.

3. Šire pitanje iz predmeta, van rada.

„O tome nisam učio u okviru rada, ali koliko znam iz gradiva, [ono što znaš]. Nisam siguran da je to potpun odgovor.”

Ovde se sme razmišljati naglas. Pitanje ionako najčešće služi da vidi kako povezuješ.

4. Pitanje koje nisi razumeo. Ovo nije neznanje i ne priznaje se kao neznanje.

„Izvinite, da li mislite na [tvoje tumačenje pitanja]?”

Traženje pojašnjenja nije slabost. Odgovoriti na pogrešno shvaćeno pitanje jeste.

5. Pitanje o nečemu što nisi uradio. „Zašto niste ispitali i učenike prvog razreda?”

„To sam razmatrao, ali sam se ograničio na završne razrede zbog vremena. Na većem uzorku bi rezultat verovatno bio drugačiji.”

Ovo je najlakše pitanje od svih, ako si u zaključku napisao ograničenja svog rada — odgovor ti je već napisan. O tome piše u tekstu zaključak maturskog rada.

Šta se ne radi

Ne izmišlja se podatak. Nikad. Broj izgovoren napamet povlači potpitanje „odakle vam taj podatak”, i tada nema izlaza.

Ne ćuti se duže od nekoliko sekundi. Pauza od dve do tri sekunde je razmišljanje. Pauza od deset je tišina koju komisija mora da prekine umesto tebe.

Ne govori se „to nisam ja pisao”. Posle te rečenice odbrana prestaje da bude razgovor o radu.

Ne prebacuje se na mentora. „Meni je profesor rekao da tako napišem” zvuči kao da rad nije tvoj.

Ne odgovara se na drugo pitanje. Kad ne znaš odgovor, postoji snažan poriv da ispričaš ono što znaš. Komisija to primeti odmah i najčešće ponovi pitanje.

Ne izvinjava se više puta. Jedno „nemam siguran odgovor” je dovoljno. Tri izvinjenja u toku odbrane menjaju utisak o celom nastupu.

Detaljan spisak rečenica koje odaju nepripremljenost i onoga što se kaže umesto njih, stoji u tekstu šta reći, a šta ne reći na odbrani.

Razlika između „ne znam” i „nisam razumeo”

Ovo dvoje se stalno meša, a rešenja su suprotna.

Ako ne znaš ni šta je od to dvoje, pitaj za pojašnjenje. Time dobijaš i vreme i drugu formulaciju pitanja, a nijedan član komisije to neće upisati kao propust.

Kad komisija ispravi tvoju tvrdnju

Poseban slučaj, koji nije pitanje nego primedba: član komisije ti kaže da nešto u radu nije tačno ili nije potpuno.

Prvi poriv je da se braniš. Bolji potez je da najpre proveriš da li je u pravu, naglas:

„Razumem. Ja sam se oslanjao na [izvor], gde to stoji tako — moguće je da je podatak u međuvremenu promenjen.”

Ako je primedba očigledno tačna, priznaj je bez okolišanja: „U pravu ste, to je propust.” Kratko priznata greška se zaboravi za pola minuta; dugo branjena greška ostane utisak celog nastupa.

Ako se sa primedbom ne slažeš, smeš to da kažeš — ali sa razlogom, ne sa tvrdoglavošću: „Opredelio sam se za taj pristup jer [razlog], mada razumem da postoji i drugačije tumačenje.”

Koliko sme da traje pauza

Dve do tri sekunde. To je vreme u kom se udahne i složi prva rečenica, i komisija ga ne registruje kao ništa.

Ako ti treba više, popuni ga naglas umesto ćutanjem:

„Da razmislim na trenutak.”

„Ako sam dobro razumeo, zanima vas zašto sam izabrao baš taj metod?”

Druga rečenica radi dva posla odjednom: kupuje ti pet sekundi i proverava da odgovaraš na pravo pitanje.

Kako se broj takvih pitanja smanjuje unapred

Pitanja na koja nemaš odgovor se ne mogu svesti na nulu, ali se njihov broj prepolovi pripremom od dva do tri dana.

1. Pročitaj rad sa olovkom i zaokruži svaki pojam koji ne umeš da objasniš naglas. Nauči ga ili ga izbaci iz rada, dok još ima vremena.
2. Uz svaki izvor iz spiska literature napiši jednu rečenicu o tome šta si iz njega uzeo. Time pokrivaš celu grupu pitanja o literaturi.
3. Za svaku tabelu i grafikon znaj odakle su podaci i koliki je uzorak.
4. Napiši ograničenja svog rada. Pitanja „da li bi rezultat bio isti na većem uzorku” i „šta biste uradili drugačije” su tada rešena unapred.
5. Prođi spisak najčešćih pitanja i uz svako napiši odgovor u tri rečenice: najčešća pitanja komisije.

Peta stavka pokrije bar polovinu onoga što se stvarno pita. Ostatak su pitanja koja niko ne može da predvidi, i za njih postoji formula sa početka ovog teksta.

Zašto je priznanje jače nego što izgleda

Komisija sluša odbrane ceo dan i razlikuje dve stvari koje zvuče slično: učenika koji ne zna jedan podatak i učenika koji ne razume svoj rad.

Prvi kaže „ne znam tačnu brojku, ali znam da je razlika bila značajna i da je to bilo najvažnije za moj zaključak”. Drugi ćuti ili izmišlja.

Zato mirno priznato neznanje ne kvari utisak — ono ga ponekad i popravlja, jer pokazuje da razlikuješ ono što znaš od onoga što ne znaš. To je, na kraju, upravo ono što se na odbrani i proverava.

Ako ti trema otežava baš taj trenutak, o njoj piše u tekstu trema pred odbranu maturskog rada, a koliko ceo razgovor traje i koliko od toga otpada na pitanja — u tekstu koliko traje odbrana.