Izgovor stranih imena na odbrani

Postoji jedan tren na odbrani koji ume da pokvari dobar početak: dođeš do imena autora, zastaneš, probaš dva izgovora i nastaviš tiše nego pre.

Sama greška u izgovoru nikoga ne zanima. Zanima zastajanje — jer se iz njega čita da nisi siguran ni u ono što pričaš oko tog imena.

Dobra vest je da se to rešava za dvadeset minuta, i to nedelju dana ranije, a ne u hodniku pred učionicom.

Prvo napravi spisak

Pre nego što bilo šta proveravaš, prođi kroz rad i skriptu i izvuci sve što ćeš naglas izgovoriti. To je obično mnogo manje nego što misliš.

Na spisak idu:

• imena autora koje pominješ u izlaganju;
• nazivi ustanova, organizacija ili časopisa koje spominješ;
• stručni termini iz stranog jezika koje nisi preveo;
• nazivi mesta, dela, proizvoda ili programa.

Ono što ne ide na spisak: sve što stoji samo u spisku literature, a nećeš ga izgovoriti. Spisak literature se ne čita naglas. Ako u njemu imaš dvadeset stranih prezimena, ni jedno ne moraš da umeš da izgovoriš — osim ako te komisija baš za to ne pita.

Kad spisak bude gotov, prebroj ga. U tipičnom maturskom radu to bude tri do šest imena. Na njih vredi potrošiti pola sata.

Gde se izgovor proverava

Redom, od najpouzdanijeg ka manje pouzdanom.

Kod nekoga ko taj jezik zna. Nastavnik stranog jezika u tvojoj školi je najbrži put i najtačniji odgovor. Pitanje traje minut i skoro niko to ne uradi, iako je čovek tu. Ako je ime iz jezika koji se u tvojoj školi ne uči, pitaj nastavnika koji ti predaje predmet iz kog je rad — ljudi koji čitaju stručnu literaturu ta imena izgovaraju stalno.

U snimku u kom se ime izgovara. Za savremene autore često postoji snimak predavanja, intervjua ili konferencije. Najpouzdaniji je onaj u kom se osoba sama predstavlja ili u kom je neko predstavlja pred publikom.

U rečniku jezika iz kog ime potiče. Veliki rečnici uz odrednicu daju izgovor, a mnogi imaju i zvučni zapis. Ovo radi za nazive mesta i za termine bolje nego za lična imena.

U literaturi na srpskom. Ako je autor kod nas prevođen ili se pominje u udžbenicima, ime je već negde transkribovano — napisano onako kako se izgovara. To je ujedno i oblik koji komisija očekuje da čuje, jer je to oblik koji i oni sreću.

Jedna zamka koju vredi znati: ime se ne izgovara uvek po jeziku zemlje u kojoj osoba živi. Ljudi se sele, prezimena su nasleđena, i mnogi autori svoje prezime izgovaraju drugačije nego što bi izgovor po poreklu nalagao. Zato snimak u kom se osoba sama predstavlja vredi više od pravila.

Kako se zapisuje za sebe

Kad dobiješ izgovor, zapiši ga — inače će ti do odbrane ispariti.

Zapisuje se u skripti za odbranu, svojim slovima, onako kako ti pomaže. Ne postoji tačan način i ne mora nikome da bude razumljiv osim tebi. U skripti ime dobija verziju u zagradi, odmah pored zapisa koji koristiš:

Prema istraživanju koje je sproveo [izvorni zapis imena] (izgovor: kako-ti-ga-je-nastavnik-rekao), …

Tri saveta:

• Zapiši naglasak. Podvuci slog koji se naglašava. Za duža imena to je ono što najviše pomaže, više od samih glasova.
• Zapiši i ono što se ne izgovara. Slova koja se gutaju su najčešći razlog zastajanja.
• Ne zapisuj izgovor u sam rad. Rad ostaje onakav kakav jeste — izgovor u zagradi usred teksta nije standardan i izgleda kao beleška koja je zaboravljena.

Kako se skripta uopšte piše i koliko teksta u nju ide: skripta za odbranu maturskog rada.

I jedna stvar koja se često previdi: ako u radu imaš ime koje si nigde u izlaganju ne moraš da pomeneš, a nisi siguran u izgovor — nemoj ga ubacivati u skriptu samo zato što stoji u radu. Skripta nosi ono što braniš, ne sve što si pročitao.

Vežba, i to naglas

Čitanje u sebi ne pomaže. Jezik zapinje na mestu koje oko preskoči.

Postupak koji radi:

1. Izgovori ime pet puta zaredom, samo ime, dok ne prestane da ti se zapliće.
2. Onda izgovori celu rečenicu u kojoj ime stoji. Ovo je važnije od prvog koraka — ime usred rečenice je teže od imena samog.
3. Ponovi rečenicu tri puta, normalnim tempom izlaganja.

Ako se i posle toga zapliće, promeni rečenicu. Ime koje ne ide na početku rečenice često ide na kraju, i obrnuto. Kako se rečenice iz skripte uopšte prave tako da se lako izgovaraju: kako pričati prirodno na odbrani.

Postoji i legitimna zaobilaznica: ime se izgovori jednom, na početku, a posle se koristi opis. „Autor te studije”, „istraživanje koje sam pomenuo”, „ta grupa istraživača”. Tako umesto šest izgovaranja imaš jedno, i ono jedno možeš da uvežbaš do kraja.

Kad izgovor ne možeš da proveriš

Dešava se — retko ime, mali jezik, autor o kom nema ničega osim teksta.

Pravilo je jednostavno: ne pogađaj u tišini i ne pravi se da si siguran. Umesto toga:

• Koristi izvorni zapis i pročitaj ga onako kako ti se čini da se čita, mirno i normalnim tempom. Pola nesigurnosti u izgovoru dolazi od toga što se izgovori tiho i brzo.
• Reci da nisi siguran, u pola rečenice. „Autor se zove — nadam se da sam ime dobro izgovorio — …”. Jedna usputna napomena, bez pravljenja problema od toga.
• Ako te komisija ispravi, prihvati u tri reči: „Hvala, tako je.” I nastavi tamo gde si stao. Nemoj da ponavljaš ceo pasus zbog jedne reči.

Ovo prolazi bolje nego što izgleda. Priznata nesigurnost oko izgovora tuđeg imena ne govori ništa o tome koliko znaš o temi, a pokušaj da se to sakrije mrmljanjem govori.

Jedna sitnica koja spada ovde: ako ti se ime pojavljuje i na slajdu, na slajdu stoji izvorni zapis, ne tvoja beleška o izgovoru. Slajd vidi komisija, skriptu vidiš samo ti, i to se ne meša.

Kako ime stoji u samom tekstu

Ovo je zasebno pitanje od izgovora, ali se sreće istovremeno, pa vredi raščistiti.

U tekstu rada strana imena se kod nas najčešće pišu transkribovano — onako kako se izgovaraju našim pismom — a uz prvo pojavljivanje se u zagradi daje izvorni zapis. Posle toga se koristi samo transkribovani oblik.

U spisku literature ime ostaje u izvornom obliku, isto kao i naslov dela. Razlog je praktičan: po tom zapisu se izvor može pronaći, a po transkripciji ne može. Kako se jedan unos sklapa: spisak literature u maturskom radu.

Kako se uopšte postupa sa izvorom na stranom jeziku — da li se prevodi, gde ide prevod citata i šta sa mašinskim prevodom: izvori na engleskom u maturskom radu.

Da li tvoja škola traži baš taj način pisanja, proveri sa mentorom. Uputstva se razlikuju, a dosledno primenjen jedan način vredi više od mešanja dva.

Isto važi i za stručne termine koje nisi preveo. Ako termin u našoj literaturi ima ustaljen oblik, koristi njega i u radu i u izlaganju — to je oblik koji komisija očekuje. Original se onda navede jednom, u zagradi, pri prvom pojavljivanju.

Ono što ostaje

Cela stvar staje u tri poteza: napraviš spisak imena koja ćeš izgovoriti, proveriš ih kod nekoga ko zna, i izgovoriš svako od njih naglas u celoj rečenici nekoliko puta.

To je pola sata posla za ono što je inače jedini trenutak u izlaganju u kom se vidi da nisi siguran — a nema veze sa tim koliko znaš.