Rečnik pojmova u maturskom radu
Kada maturskom radu treba rečnik pojmova, gde on stoji u radu, kako se piše jedna odrednica i po čemu se rečnik razlikuje od spiska skraćenica.
Kratak odgovor
Rečnik pojmova nije obavezan deo maturskog rada. Ima smisla kada u radu koristiš desetak i više stručnih termina koje čitalac van struke ne zna, i najčešće stoji na kraju rada, uz priloge. Da li se kod tebe traži i gde se stavlja — proveri u uputstvu škole ili sa mentorom.
Rečnik pojmova je kratak spisak stručnih reči koje se u radu koriste, sa objašnjenjem svake. Nije obavezan deo rada i nije ukras — on rešava jedan konkretan problem: rad iz uže struke koji član komisije van te struke ne može da prati bez zastajanja.
Zato se i ne stavlja u svaki rad. Rečnik u radu iz književnosti u kom se pojavljuju tri poznata pojma izgleda kao popunjavanje strana. Rečnik u radu iz elektrotehnike, zdravstva ili poljoprivrede, sa dvadeset termina iz struke, često je najkorisnija strana u celom radu.
Da li se kod tebe rečnik uopšte traži i gde se stavlja — zavisi od škole i od smera. Pogledaj uputstvo ako ga ima, a ako nema, pitaj mentora jednom rečenicom pre nego što ga napišeš.
Kada radu treba rečnik
Postoji provera koja traje minut. Uzmi svoj rad i zamisli da ga čita profesor drugog predmeta — neko ko zna da čita stručni tekst, ali tvoju oblast ne predaje.
Ako bi takav čitalac na svakoj strani naišao na termin koji mu ništa ne znači, rečnik ima smisla. Ako bi zastao dva puta u celom radu, nema.
Konkretnije, rečnik se isplati kad je bar jedno tačno:
- U radu koristiš deset i više stručnih termina koji nisu deo opšteg gradiva.
- Tema je sa stručnog smera i puna je oznaka, naziva postupaka ili delova.
- Koristiš termine iz stranog jezika koji se u struci ne prevode.
- Isti pojam ima dva naziva u praksi, pa hoćeš da kažeš koji koristiš u radu.
Poslednja stavka je najmanje očigledna i najkorisnija. Ako se u literaturi isti postupak zove na dva načina, rečnik je mesto gde se to razrešava u jednoj rečenici — i to je detalj koji se na odbrani primeti.
Kada mu ne treba
Kad su pojmovi opštepoznati. Rečnik u kom stoji „internet — svetska mreža računara” ne pomaže nikome i deluje kao da je dodat da bi rad bio duži.
Kad ih ima tri. Tri termina se objasne u tekstu, na mestu gde se prvi put pojave. Zbog njih se ne pravi posebna strana.
Kad prepisuješ definicije iz jednog izvora u nizu. Rečnik sastavljen tako da je pola rada prekopirano u spisak nije rečnik nego drugi rad u malom.
Kad termine ni sam ne umeš da objasniš. To je ozbiljniji znak od formatiranja. Svaki pojam koji staviš u rečnik moraš da objasniš naglas na odbrani — i to je prvo mesto gde komisija ume da postavi pitanje, upravo zato što je spisak pojmova pred njima.
Gde stoji u radu
Dve varijante se sreću i obe su u redu, dok god su dosledne:
Na kraju rada, posle zaključka, a pre ili posle spiska literature. Ovo je najčešće i najlakše se nalazi.
Na početku, odmah posle sadržaja. Ovo ima smisla kad je rad toliko stručan da bez rečnika ne može da se počne sa čitanjem.
Šta god izabereš, važe tri stvari:
- Rečnik ulazi u sadržaj, kao i svaka druga celina, sa brojem strane.
- Ne numeriše se kao poglavlje razrade. Rečnik nije deo obrade teme.
- Ako je rad kratak, a pojmova malo, rečnik može da ide među priloge. Kako se prilozi numerišu i kako se iz teksta upućuje na njih: prilozi u maturskom radu.
Gde koji deo rada stoji i kojim redom: struktura maturskog rada.
Kako se piše jedna odrednica
Odrednica ima tri dela: pojam, objašnjenje i, ako treba, izvor.
Anoda — elektroda na kojoj se odvija oksidacija; u radu se koristi za označavanje pozitivne elektrode u opisanom postupku.
Šta se ovde vidi i šta vredi ponoviti:
- Objašnjenje je jedna rečenica. Dve ako mora. Rečnik nije udžbenik.
- Piše se tvojim rečima, ne prepisano iz enciklopedije. Prepisana definicija je preuzet tekst kao i svaki drugi.
- Drugi deo rečenice kaže kako se pojam koristi baš u tvom radu. To je deo koji rečnik pretvara iz spiska u nešto korisno.
- Bez ličnog tona. Ne „ovo je onaj deo koji…”, nego neutralno.
Ako je definicija preuzeta iz izvora doslovno, ide pod navodnicima i sa oznakom izvora, isto kao u tekstu rada.
Oblik koji se koristi u praksi:
| Deo | Šta u njemu stoji |
|---|---|
| Pojam | podebljan, u osnovnom obliku (jednina, nominativ) |
| Znak | crta ili dve tačke, isto kroz ceo spisak |
| Objašnjenje | jedna rečenica, malim slovom posle crte |
| Dodatak | kako se koristi u radu, ako nije očigledno |
Odrednice se ređu azbučnim, odnosno abecednim redom, po prvom slovu pojma. Ne po redosledu pojavljivanja u radu — to izgleda logično dok pišeš, ali čitalac koji traži jedan termin ne zna gde se on prvi put pojavio.
Rečnik ne zamenjuje objašnjenje u tekstu
Ovo je najčešća greška i jedina koja stvarno smeta pri čitanju.
Ako se stručni termin u tekstu pojavi prvi put, on se objašnjava tu, u pola rečenice, bez obzira na to što stoji i u rečniku:
Postupak se izvodi na anodi, odnosno na elektrodi na kojoj se odvija oksidacija.
Rečnik je mesto gde se čitalac vraća kad zaboravi, ne mesto koje mu prvi put objašnjava pojam. Rad u kom se termini uvode bez objašnjenja, uz napomenu „videti rečnik”, čita se sa zastajanjem na svakoj strani.
Obrnuto takođe važi: ako si pojam u tekstu već objasnio u dve rečenice, u rečniku ide kratka verzija, ne ista ta dva pasusa prekopirana.
Skraćenice su poseban spisak
Rečnik pojmova i spisak skraćenica se stalno mešaju, a to nije isto.
Rečnik pojmova objašnjava šta neka reč znači. Spisak skraćenica samo razrešava šta skraćenica zamenjuje:
PVC — polivinil-hlorid
WHO — World Health Organization
Ako u radu imaš i jedno i drugo, prave se dva odvojena spiska, jedan ispod drugog, sa svojim naslovima. Ako skraćenica ima tri ili četiri, spisak se ne pravi — one se razrešavaju u tekstu, pri prvom pominjanju: „polivinil-hlorid (PVC)”. Od tog mesta nadalje koristiš samo skraćenicu.
Skraćenice koje se podrazumevaju — mere, jedinice, uobičajene oznake — ne ulaze ni u jedan spisak.
Kako se pravi i šta se proverava
Rečnik se piše poslednji, kad je rad gotov. Razlog je prost: dok pišeš, ne znaš koji su ti termini zaista ostali u tekstu, a koji su ispali pri skraćivanju.
Postupak koji traje pola sata:
- Prođi kroz gotov rad i podvuci svaki stručni termin.
- Izbaci one koji se pojavljuju samo jednom, a nisu važni.
- Preostale poređaj azbučnim redom.
- Uz svaki napiši jednu rečenicu svojim rečima.
- Pročitaj spisak naglas. Svaku odrednicu koju ne umeš da objasniš bez gledanja — nauči ili izbaci iz rada.
Za sam izgled, rečnik se formatira kao i ostatak rada: isti font, isti prored, naslov obeležen istim stilom kao ostali naslovi tog nivoa, da bi sam ušao u sadržaj. Kako se stilovi naslova podešavaju i kako se sadržaj osvežava: kako se formatira maturski rad u Wordu.
Poslednja provera je ona sa početka teksta: da li bi profesor drugog predmeta, sa ovim spiskom u ruci, mogao da pročita tvoj rad bez zastajanja. Ako bi — rečnik radi svoj posao.