Anketa u maturskom radu

Anketa je najčešći način da maturski rad dobije nešto što nije prepisano. Ona je i deo koji se najlakše pokvari — ne u obradi podataka, nego pre toga: u načinu na koji je sprovedena.

Rad sa anketom se brani lako ako možeš da odgovoriš na tri pitanja: koga si pitao, kako si do njih došao i da li su znali u šta se upuštaju. Ovaj tekst je o ta tri pitanja. O tome koliko ispitanika treba i kako se pišu sama pitanja piše u tekstu maturski rad sa istraživanjem, a o tome kako se rezultati kasnije pretvaraju u poglavlje — u tekstu kako se piše o sopstvenoj anketi.

Prvo dogovor, pa anketa

Najveća greška je redosled: napiše se anketa, pošalje se u grupe, skupi se sto odgovora, i tek onda se mentoru kaže šta je urađeno.

Ide obrnuto. Pitanja prvo vidi mentor. Za to postoje dva razloga, i oba te štite.

Prvi je sadržajni: mentor odmah vidi pitanje koje neće dati upotrebljiv odgovor, i ti ga popraviš pre nego što ga je iko popunio. Posle anketiranja se ništa ne može promeniti — ako je pitanje loše, podatak je izgubljen.

Drugi je proceduralni: anketa se sprovodi u školi, među učenicima te škole, u vreme nastave ili oko nje. Da li za to treba nečija dozvola, kome se obraćaš i u kom obliku — zavisi od škole. Neke to rešavaju jednom rečenicom mentoru, neke traže da se javiš razrednim starešinama odeljenja koja anketiraš, neke imaju svoju proceduru. To je pitanje za mentora i ono se postavlja pre nego što se išta odštampa.

Ono što se u praksi pokazalo kao dobar potez: mentoru odneseš gotov obrazac ankete na jednoj strani, sa uvodnom rečenicom i svim pitanjima, i pitaš dve stvari — da li je ovo u redu i koga još treba da pitaš. Razgovor traje pet minuta i rešava sve kasnije probleme.

Uvodna rečenica koju anketa mora da ima

Svaka anketa počinje sa tri rečenice, pre prvog pitanja. One nisu ukras — one su ono što ispitanik ima pravo da zna:

Ova anketa je deo maturskog rada na temu [tema], koji radim u [škola], pod mentorstvom [ime mentora]. Anketa je anonimna, odgovori se koriste samo za taj rad i prikazuju se zbirno. Popunjavanje traje oko tri minuta i nije obavezno.

Tu su četiri podatka: čemu služi, ko je iza toga, šta biva sa odgovorima i da li je obavezno. Ako bilo koji nedostaje, anketa je tražila nešto od ljudi a nije im rekla šta.

Poslednji deo — da nije obavezno — je onaj koji se najčešće izostavi, a najvažniji je. Niko nije dužan da popuni tvoju anketu i to treba da piše.

Anonimnost nije formalnost

Ako si napisao da je anketa anonimna, onda ona mora biti anonimna. Praktično to znači tri stvari:

• Ne traži se ime, prezime ni broj telefona. Ništa od toga nije potrebno za zbirni prikaz.
• Ne traži se ni ono što posredno otkriva ko je odgovorio. U odeljenju od trideset đaka, kombinacija „pol + razred + odeljenje + smer” ume da pokaže tačno na jednu osobu. Traži samo ono što ti stvarno treba za obradu.
• Popunjeni obrasci se ne pokazuju drugima. Ni drugarima, ni u priči, ni kao primer. U rad ide prazan obrazac, kao prilog, nikad popunjeni.

Ako anketa nije anonimna — a ima tema gde to ima smisla — onda se to napiše, i imena se u radu ne objavljuju bez dogovora sa osobom koja je odgovarala. Kako se prazan obrazac ubacuje na kraj rada i kako se numeriše: prilozi u maturskom radu.

Pitanja koja se vršnjacima ne postavljaju

Ovo je deo oko kog se maturski radovi najčešće zaglave, i pravilo je prostije nego što izgleda: ne pitaj ništa na šta bi ti bilo neprijatno da odgovoriš pred razredom.

Teme koje se bez znanja i saglasnosti škole ne ulaze u anketu među maloletnim vršnjacima:

• zdravlje, psihičko stanje, lečenje,
• porodične prilike, prihodi, posao roditelja,
• nasilje, uznemiravanje, ponašanje koje bi nekoga moglo da izloži problemu,
• alkohol, cigarete i slično,
• verska i politička opredeljenja,
• sve lično što ispitanik ne bi rekao naglas.

To ne znači da o tim temama ne smeš da pišeš maturski rad. Znači da podatke za takav rad ne skupljaš sam, anketom među vršnjacima. Umesto toga se koriste postojeći objavljeni podaci institucija i literatura, a tvoj doprinos je obrada i poređenje. To je često i bolji rad, jer se oslanja na izvore koji stoje.

Ako baš ta tema traži sopstvene podatke, o tome se razgovara sa mentorom, i on kaže da li je i pod kojim uslovima moguće. Odluka nije tvoja.

Postoji i blaža verzija istog problema: pitanje koje nije osetljivo, ali je postavljeno tako da nekoga dovodi u nezgodan položaj — „Da li ste ikada prepisivali na testu?” u anketi koju deli drug iz razreda. Odgovori na takvo pitanje neće biti iskreni, pa podatak ionako ne vredi.

Kako se anketa deli

Dve varijante, i obe rade:

Na papiru. Odštampaš obrazac, podeliš ga u odeljenju uz dogovor sa profesorom čiji je čas, sačekaš pet minuta i pokupiš. Prednost je što se skoro svi vrate. Mana je što odgovore posle prekucavaš.

Preko formulara na internetu. Napraviš obrazac, podeliš link. Prednost je što se odgovori sami slože u tabelu. Mana je što se popunjavanje odlaže i što ne znaš ko je odgovorio, pa ne znaš ni koga da podsetiš.

Šta god izabereš, važi jedno: link ili papir idu uz kratku poruku koja kaže isto što i uvodna rečenica. Poruka „popunite ovo, treba mi za maturski” bez objašnjenja daje najmanji odziv od svih.

Za formulare na internetu isključi svako prikupljanje podataka o nalogu i podesi da se odgovori ne vezuju za ime — to je jedno polje u podešavanjima i ono je razlika između anonimne i neanonimne ankete.

Kako se odgovori čuvaju

Dok traje prikupljanje, vodi jedan fajl sa tri podatka: datum, odeljenje, broj popunjenih. Taj fajl ti je kasnije ceo opis sprovođenja u radu, i iz njega odgovaraš na pitanje komisije „kada ste i gde sproveli anketu”.

Papirni obrasci se drže na jednom mestu, kod tebe, dok rad ne bude odbranjen. Ne ostavljaju se u učionici i ne fotografišu se za grupe.

Kad prikupljanje završiš, prebroj odgovore pre nego što bilo šta računaš — u papirnim anketama uvek ima obrazaca sa preskočenim pitanjem, i to se u radu piše kao broj, a ne prećutkuje.

Šta ako odgovora nema dovoljno

Dešava se, i najčešće zbog roka, ne zbog teme.

Redosled poteza: prvo podsetnik onima koje si već pitao, pa proširenje na još jedno odeljenje uz isti dogovor, pa — ako ni to ne ide — pošteno napisan manji uzorak. Trideset odgovora sa tačnim opisom ko su ti ljudi je uredan rad. Sto izmišljenih odgovora je razlog da rad padne.

Ono što se nikad ne radi je popunjavanje ankete umesto ispitanika, „da se zaokruži broj”. To se vidi u podacima — odgovori postanu previše ravnomerni — i to je jedno pitanje komisije od kog nema odbrane.

Kada podaci budu skupljeni, tabele i grafikoni se prave po istim pravilima kao i svaki drugi prikaz u radu: kako se ubacuju slike i tabele.