Izveštaj sa stručne prakse u maturskom radu

Praksa i maturski rad se često sretnu na pola puta: ti si nešto radio nekoliko nedelja, a sad to treba da postane poglavlje. Problem je što se to dvoje ne poklapaju sama od sebe.

Ono što si na praksi doživeo je redosled dana. Ono što rad traži je redosled pojmova. Zato prepisan dnevnik prakse nikad ne izgleda kao rad, ma koliko tačno bio napisan — on odgovara na pitanje „šta sam radio”, a rad odgovara na pitanje „kako se to radi i zašto tako”.

Da li se od tebe izveštaj sa prakse uopšte traži, u kom obliku i da li je zaseban dokument ili deo rada, zavisi od škole i od smera. To je prvo pitanje za mentora i na njega ovaj tekst ne odgovara. Ovde piše kako se građa sa prakse pretvara u tekst.

Prvo: spisak onoga što si stvarno radio

Pre pisanja, napravi spisak. Ne po danima — po poslovima.

Uzmi papir i zapiši svaki zadatak koji si obavljao, ma koliko sitan bio: koji alat ili program, koji materijal, koji korak, ko je bio uz tebe, šta je bio rezultat. Ako si tri nedelje radio istu stvar, ona je jedna stavka, a ne petnaest.

Uz svaku stavku dopiši dve reči: šta si naučio i gde je bilo teško.

Taj spisak je ceo tvoj materijal. Iz njega biraš, jer u rad ne ide sve — ide ono što se vezuje za temu.

Šta se beleži dok si još na praksi

Sve ovo je mnogo lakše ako imaš beleške, a beleške se prave dok traje praksa, ne posle.

Nosi mali blok ili beleži u telefonu, na kraju svakog dana, pet minuta:

• nazivi alata, mašina, programa, materijala i postupaka, tačno onako kako se u struci zovu;
• brojevi — dimenzije, temperature, vremena, količine, koliko je čega prošlo;
• redosled koraka u poslu koji si tog dana radio;
• jedno pitanje koje si tog dana imao i odgovor koji si dobio.

Nazivi su najvrednija stavka. Kad posle mesec dana budeš tražio literaturu, tražićeš je upravo po tim rečima — a bez njih se pretraga svede na opisno pitanje na koje internet nema odgovor.

Ako ti neko objasni nešto što ne razumeš do kraja, zapiši njegovu rečenicu doslovno. Kasnije ćeš je razumeti, a rekonstruisati je nećeš moći.

Kako se dnevnik pretvara u tekst

Razlika se vidi najbolje na primeru. Ovako obično izgleda prva verzija:

Prvog dana sam došao u radionicu i upoznao se sa zaposlenima. Drugog dana sam posmatrao kako se radi. Treći dan sam i sam probao, ali mi nije išlo najbolje. Posle sam naučio i dalje je bilo lakše.

Ovde nema nijednog podatka. Isti taj sadržaj, napisan kao rad:

Postupak se izvodi u tri koraka: priprema materijala, obrada i provera. U pripremi se koristi [alat], pri čemu se pazi na [uslov]. Najčešća greška u ovoj fazi je [greška], koja se prepoznaje po [znak] i ispravlja tako što se [postupak]. Tokom prakse je ta greška nastajala pri [okolnost], što potvrđuje ono što se u literaturi navodi kao najosetljiviji deo postupka.

Šta se promenilo: dani su nestali, koraci su ostali. Iskustvo nije izbačeno — ono stoji u pretposlednjoj rečenici, kao potvrda, a ne kao priča.

Pravilo koje pokriva ceo posao: postupak se opisuje bezlično, a tvoje iskustvo se dodaje uz njega kao nalaz.

Šta se ne sme naći u radu

Ovo je deo koji se najčešće previdi, a najozbiljniji je.

Iz rada izlazi:

• Podaci o poslovanju koje si video u firmi: cene, ugovori, dobavljači, prihodi, interni dokumenti.
• Lični podaci ljudi: imena zaposlenih ili klijenata, njihovi podaci, zdravstveni podaci pacijenata ako si praksu radio u zdravstvu.
• Fotografije na kojima se raspoznaju ljudi, dokumenti ili ekrani sa podacima.
• Sve što ti je rečeno kao interno. Ako se kolebaš da li nešto spada tu, ne piši.

Umesto naziva firme možeš pisati „preduzeće u kom je obavljena praksa”, osim ako si dobio dozvolu da ga navedeš. Za svaku fotografiju iz firme pitaj da li smeš da je koristiš — pitaj unapred, dok si još tamo, jer se posle teško dobija odgovor.

Ako su ti pojedini podaci potrebni za rad, postoji rešenje koje uvek prolazi: piši opseg ili odnos umesto tačne vrednosti („materijal se naručuje u serijama od nekoliko stotina komada”), ili traži dozvolu i navedi da si je dobio.

Teorijski deo koji drži praksu

Rad koji se sastoji samo od opisa prakse nema oslonac. Uz opis mora da stoji deo koji objašnjava postupak onako kako je opisan u literaturi ili u stručnoj dokumentaciji.

Odakle se taj deo uzima:

• udžbenici stručnih predmeta koje već imaš;
• priručnici i uputstva proizvođača za mašinu ili program sa kojim si radio;
• standardi i tehnička dokumentacija, ako su dostupni;
• stručni članci i publikacije iz oblasti.

Veza između dva dela se pravi jednostavno: u teorijskom delu se opiše kako postupak treba da izgleda, a u praktičnom se piše kako je izgledao — i gde se to dvoje razišlo. Razlika između propisanog i stvarnog je najbolji sadržaj koji rad ove vrste može da ima, jer je to nešto što se ne može pročitati.

O odnosu ta dva dela i o tome kako se svaki brani: teorijski i praktični maturski rad.

Kako se raspoređuje po poglavljima

Raspored koji radi u većini slučajeva:

1. Uvod — šta rad obrađuje i gde je praksa obavljena (bez podataka koji ne smeju).
2. Teorijski deo — postupak, pojmovi, alati, propisi struke.
3. Opis radnog mesta ili procesa — kratko, samo koliko treba da se razume ostatak.
4. Ono što si radio — po poslovima, ne po danima.
5. Zapažanja — šta odstupa od opisanog, šta je bilo teško, šta se pokazalo drugačije.
6. Zaključak — odgovor na pitanje iz uvoda.

Peto poglavlje je tvoje i ono se najviše pamti. Tu spada i ono što nije uspelo: greška koju si napravio i ispravio je uredan sadržaj rada, a ne priznanje slabosti.

Kako se poglavlja uopšte grade i povezuju: glavni deo maturskog rada.

Fotografije i dokumentacija

Fotografija sa prakse vredi više od bilo koje slike sa interneta — pod uslovom da nešto pokazuje.

• Snimaj postupak i predmet rada, ne prostoriju.
• Svaka slika dobija broj, naziv i napomenu da je tvoja, sa datumom. Kako se to tačno piše: slike i tabele u maturskom radu.
• Šeme, skice i tabele koje si sam nacrtao vrede isto i nemaju problem sa dozvolom.
• Duže tabele, obrasci i dnevnik prakse idu na kraj, u priloge, a u tekstu se na njih upućuje rečenicom.

Ako je fotografisanje zabranjeno — a u dosta pogona i ustanova jeste — nacrtaj šemu. Sopstvena skica postupka je često jasnija od fotografije.

Na odbrani

Rad sa praksom se brani lakše od većine drugih, jer imaš nešto što niko u prostoriji nije radio. Tri pitanja koja dolaze gotovo uvek:

• Šta ste tačno radili? Odgovori po poslovima, sa dva-tri konkretna detalja.
• Šta vas je iznenadilo? Ovde ide razlika između onoga što si učio i onoga što si video.
• Šta biste uradili drugačije? Odgovor „ništa” zvuči kao da nisi razmišljao. Nađi jednu stvar.

Pripremi i jednu rečenicu o tome šta si na praksi naučio da radiš, a nisi umeo pre nje. To je najkraći mogući odgovor na pitanje čemu je praksa poslužila.