Kada te komisija prekine usred izlaganja

Stojiš pred komisijom, ideš kroz treći slajd i neko te prekine pitanjem. Ono što se u tom trenutku desi u glavi je uvek isto: misao koja je bila spremna nestane.

Zato je prekid jedna od najneprijatnijih stvari na odbrani — ne zbog pitanja, nego zbog toga što posle njega ne znaš gde si stao.

Prva stvar koju o tome treba znati je da prekid skoro nikad nije loš znak. Član komisije koji upadne pitanjem najčešće to radi zato što ga nešto zanima ili zato što gleda na sat. Ni jedno ni drugo nije ocena tvog rada.

Pet razloga zbog kojih se prekida

Razlog se najčešće vidi iz same upadice, i od njega zavisi šta radiš.

1. Vreme. Najčešći razlog. Predsednik komisije vodi računa o rasporedu, a odbrane se često rade jedna za drugom. Prepoznaje se po rečenicama tipa „hajde da pređemo na zaključak” ili „privedite kraju”.

2. Nešto ih je zanimalo baš tu. Pomenuo si podatak ili pojam i neko hoće odmah da čuje više. Ovo je dobar prekid — znači da te neko sluša.

3. Nisu te razumeli. Rečenica je bila zamršena ili si upotrebio termin koji nisi objasnio. Upadica glasi „šta to znači” ili „možete li to ponoviti”.

4. Odlutao si od teme. Ušao si u deo koji sa ciljem rada nema veze i vraćaju te nazad.

5. Nešto što si rekao nije tačno. Najređe, ali se dešava. Prepoznaje se po tome što upadica nije pitanje nego ispravka.

Nijedan od tih pet razloga ne traži izvinjavanje. Sva petorka se rešavaju istim prvim potezom.

Vredi znati i da se upadica ponekad ne tiče tebe uopšte: neko od članova komisije pita drugog nešto o proceduri, ili se javi zvono, ili neko uđe u učionicu. To nije prekid tvog izlaganja nego smetnja u prostoriji, i rešava se tako što sačekaš dok ne prođe, pa nastaviš od rečenice na kojoj si stao. Nemoj da govoriš preko toga — niko te neće čuti, a deo koji si izgovorio biće izgubljen.

Šta radiš u prve tri sekunde

Tri poteza, tim redom, i traju kraće nego što ih je opisati:

1. Stani. Potpuno. Ne dovršavaj rečenicu preko onoga ko govori.
2. Okreni se ka onome ko je prekinuo i pusti ga da završi. Ne pretpostavljaj pitanje na pola.
3. Kratko potvrdi da si čuo — „Razumem” ili prosto klimanje glavom — pa odgovori.

Ono što se ne radi: nastavljanje govora u nadi da će upadica proći, i „samo da završim ovu rečenicu”. Oboje se doživljava kao da ne slušaš, i oboje pogoršava ono zbog čega si prekinut.

Ako pitanje nisi razumeo, tražiš pojašnjenje umesto da nagađaš. Ako odgovor ne znaš, važi ista formula kao i za pitanja na kraju — priznaš, dodaš šta znaš i kažeš gde bi proverio: šta kada ne znaš odgovor.

Kako se vraćaš u tok

Ovo je pravi problem, i on ima tehničko rešenje.

Pošto odgovoriš, ne nastavljaj u prazno. Izgovori jednu rečenicu koja te vraća na mesto gde si stao:

„Da se vratim na [naziv celine] — govorio sam o…”

„Ovo se nastavlja na ono što sam hteo da kažem o…”

Ta rečenica radi dve stvari odjednom: daje ti dve sekunde da nađeš mesto na slajdu ili na papiru, i komisiji jasno kaže da se izlaganje nastavlja. Bez nje se često desi da odgovor na pitanje preraste u novi razgovor, pa tvoje izlaganje nikad ne bude dovršeno.

Najlakše se vraća onaj ko pred sobom ima skriptu podeljenu na celine sa naslovima, a ne tekst u komadu. Pogled na papir traje sekund i vidiš gde si. Kako se takva skripta piše: skripta za odbranu maturskog rada.

Ako si potpuno izgubio nit — dešava se — postoji rečenica koja to reši bez neprijatnosti:

„Izvinite, na čemu sam stao?”

Niko to ne upisuje kao grešku. Traje tri sekunde, dok traženje po papiru u tišini traje petnaest.

Kad te prekinu zbog vremena

Ovo je jedini prekid koji traži da promeniš plan, i traži to odmah.

Kad čuješ „privedite kraju”, to ne znači govori brže. Znači: pređi na kraj. Ubrzavanje je najčešća reakcija i najgora — izgubiš razgovetnost, a i dalje ne staneš u vreme.

Ono što radiš:

1. Prekini celinu u kojoj si, bez dovršavanja svih primera.
2. Preskoči sve što je bilo predviđeno do zaključka.
3. Izgovori zaključak, one dve do tri rečenice koje si pripremio.
4. Zatvori uobičajenom završnom rečenicom.

To je trideset do četrdeset sekundi i izlaganje se završava uredno, kao da je tako i planirano. Kako izgledaju te poslednje rečenice i kako se signalizira da si stao: kako izgleda dobar zaključak izlaganja.

Zbog toga se zaključak izlaganja uči napamet. On je jedini deo koji ti treba i kad ti oduzmu polovinu vremena.

Kad te ispravljaju

Poseban slučaj: upadica nije pitanje nego tvrdnja da nešto nije tačno.

Prvi poriv je odbrana. Bolji potez ima dva koraka.

Ako je ispravka očigledno tačna, priznaj je odmah i kratko: „U pravu ste, to je propust.” Zatim nastavi. Greška priznata u dve sekunde se zaboravi; greška branjena minut ostaje utisak celog nastupa.

Ako misliš da si u pravu, smeš to da kažeš — ali sa izvorom, ne sa upornošću:

„Ja sam se oslanjao na [izvor], gde to stoji tako. Moguće je da postoji i drugačiji podatak.”

Time nisi ni odustao ni ušao u raspravu. Prebacio si pitanje sa sebe na izvor, što je tačno mesto gde ono i pripada.

Ono što se ne radi: „Tako mi je profesor rekao.” Ta rečenica prebacuje odgovornost na mentora i menja ton celog razgovora.

Posle ispravke se nastavlja izlaganje, a ne pravi mala rasprava. Ako član komisije želi da o tome razgovara duže, on će to sam produžiti; tvoj posao je da odgovoriš u dve rečenice i vratiš se na mesto gde si stao. Maturanti koji ovde potroše tri minuta braneći jedan podatak najčešće ostanu bez vremena za deo rada na koji su bili najponosniji.

Kako se izlaganje pravi tako da prekid ne boli

Prekid se ne može sprečiti, ali može da se pripremi. Četiri stvari koje ga čine bezopasnim:

• Podeli izlaganje na četiri do šest celina sa imenima. Ako znaš da si u celini „rezultati ankete”, vraćanje je lako. Ako znaš samo da si „negde u sredini”, nije.
• Nauči napamet početak i kraj, ne sredinu. To su dva dela koja moraju da izađu i kad si izbačen iz ritma. O početku: kako početi izlaganje.
• Imaj skraćenu verziju u glavi. Za svaku celinu znaj šta je u njoj neizostavno, a šta je primer koji se preskače. Tada te „privedite kraju” ne zatiče.
• Vežbaj sa prekidom. Zamoli nekoga da te u toku probe prekine pitanjem, bilo kakvim. Prvi put je neprijatno, treći put nije. To je jedina vežba koja stvarno pomaže, a skoro niko je ne radi.

Poslednja stvar, koja se najlakše zaboravi: prekid znači da te neko sluša. Izlaganje kroz koje niko ne progovori ni reč najčešće nije prošlo bolje — samo nije bilo zanimljivo. Pitanje usred rečenice je znak da je nešto što si rekao vredelo pitanja, a to je bolja pozicija nego tišina do kraja.