Kako izgleda dobar zaključak izlaganja

Poslednjih trideset sekundi izlaganja rade dve stvari: sažimaju rad u dve do tri rečenice i jasno kažu komisiji da si završio. Ništa više od toga.

Konkretno, kraj koji radi sastoji se od tri rečenice:

1. Šta je rad pokazao — jedna rečenica, ne prepričavanje poglavlja.
2. Šta iz toga sledi — zašto to uopšte ima veze sa nečim.
3. Rečenica koja zatvara — „Tim bih završio izlaganje, hvala na pažnji.”

Ovaj deo se, zajedno sa prvih trideset sekundi, uči napamet. To su jedina dva dela izlaganja koja se ne improvizuju, jer su to dva trenutka u kojima si najnapetiji: na početku zbog treme, na kraju zato što znaš da posle toga stižu pitanja.

Zvuči kao sitnica, a nije. Kraj je poslednja stvar koju komisija čuje pre nego što počne da ocenjuje i pre nego što postavi prvo pitanje — a izlaganje koje se rasplinjava ostavlja utisak da rad nije imao poentu, čak i kad je imao.

Zašto se kraj uopšte priprema

Najčešći završetak izlaganja u praksi zvuči ovako: „…i to bi bilo to, ovaj, eto, toliko.” Posle toga sledi tišina od nekoliko sekundi u kojoj niko ne zna da li si stao ili razmišljaš.

To se ne dešava zato što đak ne zna svoj rad. Dešava se zato što je pripremao sadržaj, a ne kraj. Kad tekst koji je spremio istekne, ostane bez rečenice i improvizuje najgoru moguću.

Rešenje je da poslednje tri rečenice postoje pre odbrane, napisane, i da ih znaš kao što znaš prvih trideset sekundi.

Prva rečenica: šta je rad pokazao

Ovo nije sažetak poglavlja nego odgovor na pitanje koje si postavio u uvodu.

Razlika:

Slabo: „U radu sam obradio uzroke, posledice i mere prevencije.”

Dobro: „Ono što se iz svih izvora ponavlja jeste da mere prevencije rade samo kad se primenjuju pre nego što se navika formira — dakle u nižim razredima, a ne u završnim.”

Prva verzija nabraja šta si radio. Druga kaže do čega si došao. Komisija je prvu verziju već pročitala u sadržaju rada.

Ako ne umeš da sastaviš drugu rečenicu, to najčešće znači da rad nema jasno pitanje — a to je nešto što se hvata dok se piše zaključak, ne veče pred odbranu. Kako se zaključak rada uopšte sastavlja, stoji u tekstu zaključak maturskog rada.

Druga rečenica: zašto to ima veze sa nečim

Ovde se izlaganje diže sa opisa na zaključak. Jedna rečenica koja kaže kome i čemu nalaz služi:

• „Za škole to znači da radionice u prvom razredu imaju više smisla nego predavanja u četvrtom.”
• „Za mali biznis to znači da se prvih nekoliko meseci više isplati uložiti u stalne kupce nego u reklamu.”
• „Praktično, to je razlog zašto se ista mera u dva grada ponašala različito.”

Nemoj da preteruješ. Rečenica tipa „ovaj problem je jedan od najvećih izazova savremenog društva” ništa ne znači i komisija je čula pedeset puta. Konkretno i skromno prolazi bolje od velikog i praznog.

Treća rečenica: znak da si stao

Ovo je najpraktičniji deo celog teksta. Komisija mora da zna kad da počne da pita.

Rečenice koje rade:

• „Time bih završio izlaganje. Hvala na pažnji.”
• „To je bilo ono najvažnije iz rada. Hvala, spreman sam za pitanja.”
• „Ovim završavam. Hvala.”

Uz reč ide i telo: stani, spusti ruke, pogledaj u komisiju i ćuti. Ta tišina traje dve sekunde i deluje duže nego što jeste, ali ona je signal. Ne okreći se odmah ka laptopu i ne počinji da skupljaš papire — to izgleda kao da bežiš.

Kako izgleda držanje tela u tom trenutku i šta se radi sa rukama, razrađeno je u tekstu govor tela i kontakt očima na odbrani.

Šta se na kraju ne govori

• „Izvinjavam se ako je bilo dosadno.” Nikad. Time sam sebi rušiš rad u poslednjoj sekundi.
• „Nisam stigao da obradim…” Ako nisi stigao, ne skreći pažnju na to. Ako komisija pita, onda odgovaraš.
• „Nadam se da sam dobro uradio.” Ocena nije predmet izlaganja.
• Nova informacija. Kraj nije mesto za podatak koji se prvi put pominje. Sve što je važno, izgovoreno je ranije.
• Ponavljanje celog izlaganja u sažetku. Dve rečenice, ne dva minuta.

Šire o rečenicama koje se na odbrani isplate i onima koje se ne isplate, stoji u tekstu šta reći, a šta ne reći na odbrani.

Zahvalnost: koliko i kome

Kratko. Jedna rečenica na kraju, i to je sve.

„Hvala na pažnji” je dovoljno. Ako želiš, sme i „Zahvaljujem se mentoru, profesoru [prezime], na pomoći u toku izrade rada” — jedna rečenica, pre zahvalnice komisiji.

Ono što se ne radi: nabrajanje svih koji su pomogli, zahvaljivanje roditeljima i drugovima, i duga zahvalnica koja traje koliko i zaključak. Odbrana nije dodela nagrade.

Kraj priprema pitanja koja želiš

Postoji potez koji iskusni đaci koriste, a retko se pominje: ono čime završiš je prvo o čemu će te pitati.

Komisija skoro uvek postavi prvo pitanje iz poslednje stvari koju je čula, jer joj je najsvežija. To znači da možeš da biraš teren — završi nalazom koji dobro poznaješ i o kom umeš da pričaš pet minuta, a ne delom rada u kom si najnesigurniji.

To nije trik nego pametan raspored. Koja se pitanja najčešće čuju i kako se na njih odgovara, stoji u tekstu najčešća pitanja komisije.

Ceo kraj na jednom primeru

Za rad o navikama učenja i korišćenju telefona, poslednjih trideset sekundi zvuči ovako:

„Ono što se iz svih izvora i iz moje ankete ponavlja jeste da problem nije količina vremena provedenog uz telefon, nego broj prekida — jer se posle svakog prekida gubi nekoliko minuta na vraćanje u koncentraciju.

Praktično, to znači da učeniku više pomaže da telefon skloni na četrdeset minuta nego da sebi obeća da će ga koristiti manje tokom celog dana.

Time bih završio izlaganje. Hvala na pažnji.”

Tri rečenice, oko dvadeset pet sekundi izgovoreno normalnim tempom. Prva kaže nalaz, druga kaže šta on vredi, treća zatvara. Primeti i da se u njima ne pominje nijedno poglavlje, nijedan broj strane i nijedan izraz tipa „u ovom radu sam obradio”.

Šta kad ti ponestane vremena

Ako ti profesor da znak da je vreme isteklo, a ti si na sredini trećeg poglavlja, ne prekidaj se usred rečenice i ne ubrzavaj.

Uradi ovo: završi rečenicu koju govoriš, pa pređi direktno na tri rečenice kraja. Zvuči ovako — „Ostatak analize je detaljno u radu, pa bih prešao na zaključak.” Pa kraj, normalnim tempom.

Tako izlaganje ima kraj i pored prekida. Gore od prekoračenja vremena je samo izlaganje koje se prekine bez zaključka.

Šta kad ti ostane vremena

Ne popunjavaj tišinu. Ako si završio za osam minuta, a imao si deset, to niko neće zameriti — kratko i jasno izlaganje prolazi bolje od razvučenog.

Ne vraćaj se na slajdove „da još nešto dodaš” i ne počinji rečenicu „a da pomenem još i…”. Kad kraj jednom izgovoriš, izlaganje je gotovo.

Kako se kraj uvežba

Tri prolaska su dovoljna, i ne rade se uz ceo govor.

1. Izgovori samo tri rečenice kraja, naglas, pet puta zaredom. Traje tri minuta.
2. Odradi ceo poslednji minut izlaganja — dakle nekoliko rečenica pre kraja plus kraj — da bi prelaz bio gladak.
3. Jednom prođi celo izlaganje sa satom i proveri da kraj stigne na vreme.

Kako se ostatak izlaganja uvežbava i koliko prolazaka treba, stoji u tekstu kako vežbati izlaganje. Ako ti je do odbrane ostalo malo vremena, redosled učenja je u tekstu kako se uči za odbranu kada nema mnogo vremena.