Pitanja koja sam sebi postaviš pre odbrane

Komisija ne smišlja pitanja unapred. Ona ih nalazi u tvom radu, dok ga čita i dok te sluša — i to na predvidivim mestima.

Zato najbolja priprema nije učenje tuđeg spiska pitanja, nego prolazak kroz sopstveni tekst sa olovkom. Postupak traje jedno popodne:

1. Odštampaj rad ili ga otvori na ekranu sa mogućnošću komentara.
2. Prođi kroz njega tražeći sedam vrsta mesta koja privlače pitanje (spisak je niže).
3. Uz svako obeleženo mesto napiši pitanje koje bi ti postavio.
4. Uz svako pitanje napiši odgovor u tri rečenice.
5. Pročitaj sve odgovore naglas, jednom.

Rezultat je spisak od deset do petnaest pitanja koja su nastala iz tvog rada. Iskustvo je da se dobar deo onoga što komisija pita nađe na tom spisku — ne zato što pogađaš, nego zato što gledaš ista mesta koja i ona gleda.

Gotov spisak najčešćih pitanja, sa smerom odgovora za svako, stoji u tekstu pitanja komisije na odbrani. Ovde je metod kojim se dolazi do pitanja koja se tiču baš tvog rada.

Sedam mesta koja privlače pitanje

1. Svaki broj bez izvora. Procenat, godina, količina. Ako uz njega nema fusnote, pitanje je gotovo: „Odakle vam taj podatak?” Reši se tako što dopišeš izvor pre predaje, ili tako što zapamtiš odakle je.

2. Svaka strana reč i skraćenica. Ako u radu stoji pojam koji sam ne bi upotrebio u razgovoru, tu će te pitati šta znači. Pravilo: ako ne možeš da objasniš pojam svojim rečima za petnaest sekundi, ili ga nauči ili ga izbaci iz rada.

3. Tabela ili grafikon. Skoro uvek dobiju pitanje, jer su jedino što komisija vidi na prvi pogled dok lista rad. Pitanje glasi: „Šta ovo pokazuje?” Odgovor mora da bude rečenica, ne čitanje brojeva.

4. Rečenica koja počinje sa „može se zaključiti”. Tu tvrdiš nešto svoje, pa sledi „na osnovu čega?” Proveri da tvrdnja zaista sledi iz onoga što je pre nje.

5. Pasus koji zvuči drugačije od ostatka. Ako se ton naglo promeni, to se primeti i dobija pitanje. Obično je reč o delu koji je preblizu izvoru, pa se piše ponovo svojim rečima.

6. Najstariji izvor u spisku literature. Ako je iz 2006, a tema je aktuelna, pitaće te da li ima novijih podataka. Odgovor se sprema unapred, jednom rečenicom.

7. Sve što u radu piše da je „ograničenje” ili „mala anketa”. To je poziv na pitanje o granicama zaključka, i to je dobro pitanje — na njega se odgovara lako ako si iskren o obimu.

Test tri „zašto”

Uzmi glavni zaključak svog rada i tri puta se pitaj „zašto”.

Zaključak: Učenici koji uče uz uključen telefon lošije pamte gradivo. Zašto to tvrdiš? Zato što to pokazuju istraživanja koja sam pročitao i moja anketa. Zašto im veruješ? Zato što su dva istraživanja nezavisna i dolaze do sličnog rezultata. Zašto onda i dalje svi uče uz telefon? Zato što se dobitak oseti odmah, a gubitak tek na testu.

Ako izdržiš tri „zašto”, izdržaćeš i pitanje komisije. Ako pukneš na drugom, tu je slaba tačka rada i bolje je da je nađeš sada nego pred komisijom.

Tri pitanja koja sebi nećeš postaviti

Ova se stalno pojavljuju na odbrani, a đaci ih retko sami predvide, jer se ne odnose na sadržaj nego na tebe:

„Zašto ste izabrali baš ovu temu?” Odgovor „dao mi je profesor” je tačan, ali slab. Bolji je onaj koji povezuje temu sa smerom, sa nečim iz prakse ili sa planom posle škole.

„Šta biste promenili da rad pišete ponovo?” Pitanje nije zamka nego provera da li vidiš sopstveni rad. Odgovor: jedna konkretna stvar — veći uzorak, još jedan izvor, drugačija podela poglavlja.

„Kako se ovo povezuje sa onim što ste učili?” Traži se veza sa gradivom predmeta. Spremi jednu rečenicu koja spaja tvoju temu sa nastavnom oblašću iz koje je rad.

Spremi po tri rečenice na svako. To je petnaest minuta rada i pokriva deo odbrane koji najviše iznenađuje.

Kako se piše odgovor od tri rečenice

Uvek isti oblik:

• Prva rečenica — direktan odgovor.
• Druga — oslonac: izvor, podatak ili strana u radu.
• Treća — granica ili posledica.

Primer:

Pitanje: Zašto ste koristili anketu, a ne intervju? Anketu sam izabrao da bih dobio odgovore većeg broja učenika u kratkom roku. Prikupio sam četrdeset dva odgovora u dve nedelje, što je prikazano u tabeli na strani 14. Intervju bi dao dublje odgovore, ali od svega nekoliko učenika, pa za ovo pitanje ne bi bio dovoljan.

Tri rečenice traju oko dvadeset sekundi. To je tačna dužina odgovora na odbrani: kraće deluje nesigurno, duže komisija prekida.

Kako se spisak proverava

Kad napišeš deset pitanja, daj rad nekome ko o temi ne zna ništa i zamoli ga da postavi tri pitanja posle letimičnog čitanja. Nemoj mu pokazati svoj spisak.

Ako se njegova pitanja poklope sa tvojim, spisak je dobar. Ako postavi nešto čega nema na spisku, to je najvrednije pitanje koje ćeš dobiti pre odbrane, jer pokazuje šta u radu nije jasno spolja.

Radovi sa anketom dobijaju svoja pitanja

Ako rad ima anketu ili merenje, četiri pitanja stižu skoro sigurno i sva se tiču granica onoga što si dobio:

• Koliko je ljudi odgovorilo i ko su oni? Odgovor je broj i opis grupe, bez uvijanja.
• Kako ste birali pitanja? Traži se razlog, makar bio „po uzoru na istraživanje koje sam čitao”.
• Da li se rezultat može primeniti šire? Jedini tačan odgovor kod malog uzorka je da ne može, i to nije mana rada ako tako i piše.
• Šta vas je iznenadilo u rezultatima? Spremi jednu konkretnu stavku — to pitanje voli svaka komisija.

Šta se iz malog uzorka sme, a šta ne sme zaključiti: maturski rad sa istraživanjem.

Šta sa pitanjem na koje nemaš odgovor

Uvek postoji bar jedno. Za njega se sprema rečenica unapred, da je ne izmišljaš pod pritiskom:

To nisam obuhvatio radom, ali pretpostavljam da bi se odgovor tražio u [oblast/izvor].

Priznata granica prolazi bolje od izmišljenog odgovora, jer izmišljen odgovor skoro uvek dobije potpitanje. Šire o tome kako se to kaže, i šta se radi posle: ne znam odgovor na pitanje.

Spisak stane na tri kartice

Deset pitanja sa odgovorima od po tri rečenice ne nosi se na odbranu kao ispisane strane. Prepiši ih na tri kartice — na svakoj po tri do četiri pitanja, i uz svako samo ključnu reč odgovora, ne ceo tekst.

Kartice se ne čitaju pred komisijom; one služe za poslednjih pet minuta pre ulaska u učionicu. Kako se prave i šta na njima sme da stoji: kartice podsetnici.

Poslednji prolaz, dan ranije

Uzmi spisak, pročitaj samo pitanja — ne odgovore — i odgovori naglas, napamet. Ako na pet od deset odgovoriš tečno, spreman si. Odgovori koji „zapnu” se pročitaju još jednom i tu se priprema završava.

Učenje odgovora napamet, reč po reč, nije cilj i vidi se. Cilj je da za svako pitanje znaš gde je odgovor u tvom radu — jer je to jedino što komisija zapravo proverava.