Kartice-podsetnici za odbranu

Kartica je parče papira veličine dopisnice na kom stoje ključne reči za jedan slajd, i ništa više. Jedan slajd — jedna kartica. Za izlaganje od deset slajdova to je deset kartica, plus dve ili tri za očekivana pitanja.

Ovako izgleda jedna:

6 — MEHANIZMI ne broj sati → način korišćenja pasivno = pad · aktivno = bez efekta „Ako je način presudan, pitanje je šta se tu može…”

Četiri reda. Toliko i treba. Kartica koja ima deset redova je skripta u malom formatu i čitaćeš je kao skriptu.

Kartice nisu obavezne — dobro obeležena jedna strana radi isti posao. Ali imaju dve prednosti koje se osete u učionici: ruka drži nešto čvrsto, a pogled uvek pada na tačno onaj deo koji ti treba.

Šta ide na jednu karticu

Pet elemenata, uvek istim redom.

1. Broj i naslov slajda, podebljano, u vrhu. Taj naslov je isti onaj koji stoji na ekranu — tako oko sa projekcije stigne na papir bez traženja.
2. Dve do četiri ključne reči ili kratka niza. Ne rečenice. Rečenica na kartici se čita, a ključna reč se izgovori svojim rečima.
3. Brojke, podvučene. Datumi, procenti, broj ispitanika, broj izvora. To je jedino što se stvarno zaboravlja pod tremom.
4. Prelazna rečenica na dnu, u kurzivu. Nju smeš da izgovoriš skoro doslovno, jer prelazi se najgore improvizuju.
5. Napomena sebi, ako treba: „uspori”, „pokaži grafikon”, „pauza”.

Šta ne ide na karticu: ceo pasus, citat u celini, tekst prepisan sa slajda i bilo šta sitnim slovima.

Kako se pune rečenice prevode u ključne reči, korak po korak, stoji u tekstu kako pričati prirodno, a ne čitati skriptu.

Format i broj

Veličina: A6, odnosno četvrtina A4 lista. Manje od toga se ne čita sa udaljenosti ruke, veće se ne drži jednom rukom.

Papir: deblji ako imaš — obična hartija se savija i trese vidljivije.

Slova: 14 pt ili krupnije, štampana. Rukopis se pod tremom čita sporije nego sopstveni odštampan tekst, čak i kad je uredan.

Jedna strana kartice. Naličje se ne koristi nikad. Okretanje kartice usred rečenice je pauza koja se vidi.

Broj: onoliko koliko imaš slajdova, plus dve do tri za pitanja. Ako ti ispadne dvadeset kartica za izlaganje od šest minuta, problem nije u karticama nego u prezentaciji: toliko slajdova ne staje u to vreme.

Izuzetak je prva kartica. Na njoj prvih trideset sekundi stoji u punim rečenicama, jer je to jedini deo izlaganja koji se uči doslovno i koji mora da izađe i kad ti se ruke tresu.

Numeracija i redosled

Ovo je jedina stvar koja na karticama može da se pokvari ozbiljno.

Numeriši svaku karticu u gornjem desnom uglu, krupno. Ne zato što ćeš ih mešati, nego zato što se prospu — i onda ih sastaviš za pet sekundi umesto da stojiš nad rasutim papirima.

Spoji ih. Spajalica u uglu, prsten ili bušilica i kanap. Kartice koje se drže samo rukom se prospu češće nego što zvuči.

Ne prebacuj karticu iza snopa dok govoriš — to traži drugu ruku. Pomeri je sa vrha na dno jednim pokretom, ili je jednostavno pusti da pređe ispod palca.

Redosled kartica mora da bude isti kao redosled slajdova, bez izuzetka. Ako u poslednjem trenutku izbaciš slajd, izbaci i karticu i renumeriši. Kartica bez slajda je najsigurniji način da se izgubiš usred izlaganja.

Kartice za pitanja

Ovo je deo koji retko ko uradi, a najviše se isplati.

Posle poslednje kartice izlaganja stavi dve do tri kartice za pitanja. One se ne gledaju dok govoriš — one stoje na stolu tokom dela sa pitanjima.

Šta na njima stoji:

• spisak literature u kratkom obliku — prezime autora, godina, naslov skraćen; komisija često pita „odakle vam ovaj podatak”,
• brojke iz rada — broj ispitanika, procenti, godine istraživanja,
• ograničenja rada u dve crtice — šta rad ne pokriva i zašto.

Koja se pitanja najčešće postavljaju i u kom smeru idu odgovori, stoji u tekstu najčešća pitanja komisije. Ako pitanje pogodi nešto što stvarno ne znaš, kartica ne pomaže i tu se odgovara drugačije — kako, stoji u tekstu šta kada ne znaš odgovor.

Kako se drže u rukama

Kartice rešavaju i problem ruku, ali samo ako se drže kako treba.

Jedna ruka, u visini struka, kartice nagnute ka tebi. Druga ruka ostaje slobodna za gest i za daljinski.

Ne drži ih u visini grudi. Tada zaklanjaju lice i glas ide u papir umesto u učionicu.

Ne maši njima. Kartica u gestu odvlači pogled i izgleda nervozno.

Ne gledaj u njih dok govoriš rečenicu. Pogled u karticu ide između rečenica, kratko, pa nazad u komisiju. Kako se to izvodi, i gde tačno ide pogled ostatak vremena, stoji u tekstu govor tela i kontakt očima na odbrani.

Ako ti se ruke tresu, drži snop sa obe ruke dok se ne smiriš. Sa jednom rukom drhtanje se vidi mnogo jasnije.

Kada kartice nisu dobra ideja

Nisu za svakoga i nisu za svaku situaciju.

• Ako izlažeš sa laptopom u ruci ili sam menjaš slajdove mišem, kartice ti oduzimaju jedinu slobodnu ruku. Tada je bolja jedna strana na stolu.
• Ako si vežbao sa jednom stranom, ne prelazi na kartice dan pre odbrane. Novi format menja mesto na koje oko traži informaciju i prvi put uvek zbuni.
• Ako ih pišeš rukom u poslednjem satu, preskoči ih. Neuredne kartice su gore od nikakvih.

Merilo je jednostavno: kartice su dobre ako si u drugom ili trećem prolasku vežbe uz njih prošao izlaganje bez zastajanja. Ako nisi, problem je u sadržaju kartica, ne u tebi.

Kako se prave iz skripte

Ceo posao traje dvadeset minuta ako skripta već postoji.

1. Podeli skriptu po slajdovima, ako već nije tako pisana — kako se to radi, stoji u tekstu skripta po slajdovima.
2. Za svaki blok prepiši naslov slajda i tri do pet ključnih reči.
3. Podvuci brojke.
4. Prepiši prelaznu rečenicu na dno, u kurzivu.
5. Odštampaj po četiri kartice na A4 strani i iseci.
6. Numeriši i spoji.

Ono što se ovde pravi nije novi materijal, nego kraća verzija onoga što već znaš. Zato kartice i rade: one te podsećaju, a ne uče. Šta sve ostalo ide u torbu uz njih, stoji u tekstu šta poneti na odbranu.