Skripta po slajdovima: kako se pravi

Skripta napisana kao jedan tekst u komadu ima jednu manu: dok je govoriš, ne znaš gde si u odnosu na slajdove. Pa se desi ono najgore — govoriš o drugom poglavlju, a na ekranu stoji naslovni slajd.

Rešenje je da se skripta piše po slajdovima, kao niz blokova. Jedan blok izgleda ovako:

SLAJD 4 — Mehanizmi uticaja (rečenice: 3, oko 55 reči, 25 sekundi)

Drugo poglavlje bavi se time kako mreže zapravo deluju. Najvažniji nalaz je da presudan nije broj sati, nego način korišćenja. Pasivno praćenje tuđih sadržaja povezano je sa padom samopouzdanja, dok aktivna komunikacija taj efekat nema.

→ „Ako je način korišćenja presudan, onda je pitanje šta se tu može uraditi — o tome je treće poglavlje.”

Tri dela, uvek ista: zaglavlje sa brojem slajda, dve do tri rečenice koje se govore i prelaz na sledeći slajd, odvojen strelicom. Ostatak ovog teksta je kako se svaki od tih delova piše.

Zašto po slajdovima, a ne u komadu

Zato što je prezentacija tvoj jedini podsetnik na odbrani. Kad je skripta pisana uz nju, slajd postaje okidač: vidiš naslov i znaš tačno koje tri rečenice sledi.

Iz istog razloga se lakše uči. Pamćenje deset malih blokova je posao od pola sata; pamćenje dve strane teksta u nizu je posao od dva sata i puca čim jedna reč pobegne.

Treći razlog je merenje. Kad svaki blok nosi zapisano vreme, odmah vidiš koji slajd je predugačak i sečeš tačno tamo, umesto da skraćuješ ceo tekst po malo.

I četvrti: ako te komisija prekine pitanjem usred izlaganja, posle odgovora se vraćaš tako što pogledaš ekran. Sa skriptom u komadu tu se izgubi pola minuta.

Kako izgleda jedan blok

Zaglavlje nosi broj slajda i njegov naslov, isti onaj koji stoji na slajdu. Ne skraćuj ga i ne izmišljaj drugi — cilj je da se pogledom sa ekrana na papir stigne bez traženja.

Dve do tri rečenice. To je mera, ne slučajan broj. Slajd traje 20 do 35 sekundi, a to je tačno dve do tri izgovorene rečenice pri tempu od 110 do 130 reči u minutu. Četiri rečenice po slajdu znače da ćeš na deset slajdova prekoračiti vreme za dva minuta.

Rečenice se pišu kao što se govore. Ne „U okviru datog poglavlja izvršena je analiza”, nego „U drugom poglavlju sam poredio”. Ako rečenicu ne bi izgovorio drugu iz razreda, ne ide u skriptu.

Redosled unutar bloka je skoro uvek isti i vredi ga poštovati:

1. Najava — šta je ovaj slajd („Drugo poglavlje bavi se…”).
2. Sadržaj — jedna do dve rečenice, sa konkretnim podatkom.
3. Poenta — šta iz toga sledi.

Ako blok nema treću stavku, slajd je prikaz bez nalaza i komisija će se pitati čemu služi.

Vreme u zagradi je opciono, ali mnogo pomaže pri skraćivanju. Koliko reči ide na koji deo izlaganja i kako se to prevodi u minute, stoji u tekstu koliko teksta treba skripta.

Prelazi

Prelaz je rečenica kojom sa jednog slajda prelaziš na sledeći. To je deo koji se najmanje priprema, a najviše se čuje kad ga nema — izlaganje bez prelaza zvuči kao niz nepovezanih slajdova.

Prelaz se piše na dnu bloka, odvojen strelicom, i uči se zajedno sa blokom.

Četiri tipa koja pokrivaju skoro sve prelaze:

Dve stvari koje prelaz ne sme da bude: „Sledeći slajd” i „Idemo dalje”. Obe kažu da ti je slajd promenjen, ali ne kažu zašto — a upravo to povezuje izlaganje u celinu.

Prelazi su i mesto gde se pravi pauza. Izgovoriš prelaz, promeniš slajd, sačekaš sekund da komisija pogleda, pa nastaviš. Ta sekunda je najjeftiniji način da izlaganje ne zvuči kao trka.

Primer: deset slajdova

Ovako izgleda kostur cele skripte za izlaganje od šest minuta. Rečenice su tvoje, raspored je ovaj:

Zbir je oko pet i po minuta, sa rezervom od pola minuta za pauze i promene slajdova. Koliko slajdova ide uz koje trajanje i šta se ne broji u taj zbir, stoji u tekstu koliko slajdova treba.

Naslovni slajd i slajd „Hvala” nose po dve rečenice i ne pokušavaj da ih popuniš. Naslovni je jedini deo koji se uči doslovno, jer ide u trenutku najveće treme.

Slajd koji nema šta da kaže

Pri pisanju blokova naiđeš na slajd uz koji ne umeš da sastaviš tri rečenice. To nije problem skripte — to je znak da slajd ne treba da postoji.

Tri tipična slučaja:

• Slajd sa spiskom pojmova. Ako uz njega govoriš „ovo su ključni pojmovi”, spoji ga sa sledećim.
• Slajd sa slikom bez veze sa nalazom. Izbaci ga; slika koja ne ilustruje tvrdnju samo troši vreme.
• Slajd „Sadržaj prezentacije”. Na izlaganju od šest minuta niko ne treba spisak onoga što sledi.

Obrnuti slučaj se dešava ređe: uz jedan slajd imaš šest rečenica i ne možeš da skratiš. Tada slajd nosi dve teme i deli se na dva. Šta se stavlja na pojedinačan slajd, stoji u tekstu šta ide na slajd.

Kako se blok skraćuje

Kad izmeriš vreme i ispadne duže, ne skraćuj sve blokove po malo. Nađi dva najduža i njih skrati.

Unutar bloka se briše ovim redom:

1. Uvodna fraza — „Kao što je poznato”, „U današnje vreme”.
2. Druga i treća stavka nabrajanja — ostaje jedan primer.
3. Ponovljeni pojam iz prethodnog slajda.
4. Detalj metoda koji nije nalaz.

Nikad se ne briše rečenica sa poentom. Blok bez nje postaje opis slajda, a to komisija čita kao prepričavanje.

Ako posle svega i dalje ne staješ, izbacuje se ceo slajd zajedno sa blokom, i to je najčistiji rez. Koji slajd prvi ide napolje, stoji u tekstu prezentacija mi je preduga.

Kako se štampa i obeležava

Skripta po slajdovima se nosi na jednoj strani, a ne u snopu.

Kako se to postiže:

• 14 pt, prored 1,5. Papir gledaš odozgo i sa udaljenosti.
• Brojevi slajdova podebljani, da ih oko nađe za pola sekunde.
• Prelazi u kurzivu, jer su druga vrsta teksta.
• Brojke podvučene — datumi, procenti, broj ispitanika. To su jedine stvari koje se stvarno zaboravljaju.
• Bez naličja. Okretanje papira usred izlaganja se vidi i čuje.

Ako ti sve ne staje na jednu stranu, to je siguran znak da blokovi imaju više od tri rečenice.

Iz ove jedne strane se kasnije lako prave kartice-podsetnici — jedan blok postaje jedna kartica; kako se one seku i numerišu, stoji u tekstu kartice-podsetnici za odbranu. A kako se od napisanih rečenica dolazi do govora koji ne zvuči čitano, u tekstu kako pričati prirodno.