Kad rad ne ispadne kako si zamislio

Rad je predat i znaš da nije ono što si zamislio kad si birao temu. Anketa je dala rezultat koji te ne zanima. Ogled nije pokazao razliku. Poglavlje koje je trebalo da bude najbolje ispalo je najtanje.

Odbrana je za nedelju dana i ideš tamo sa osećajem da braniš nešto slabo.

Ovaj tekst je o tom delu — ne o ponovnom pisanju, nego o tome kako se takav rad izlaže i brani. I počinje jednom stvari koja se stalno zaboravlja.

Komisija ne zna šta si zamislio

Ovo je najvažnija rečenica u celom tekstu.

Ljudi koji sede za stolom nisu videli tvoj prvobitni plan. Ne znaju da si hteo tri ankete pa ostala jedna, ni da je poslednje poglavlje trebalo da bude duplo duže. Oni čitaju rad koji stoji pred njima i procenjuju njega.

Jaz između onoga što si hteo i onoga što je ispalo postoji samo u tvojoj glavi. Ako ga ti ne otvoriš, niko ga neće ni primetiti.

To ne znači da se ćuti o rezultatima — o njima se govori, mirno i tačno. Znači da se ne govori o razlici prema planu koji niko nije video.

Zato prva odluka pred izlaganje nije „kako da objasnim zašto nije ispalo”, nego „šta u ovom radu jeste urađeno”. Odgovor postoji uvek i po pravilu je veći nego što ti u tom trenutku deluje.

Četiri različite stvari koje se zovu istim imenom

„Nije ispalo kako sam hteo” pokriva četiri situacije, a svaka se brani drugačije.

Rezultat je suprotan očekivanju. Pretpostavio si jedno, podaci pokazali drugo. Ovo uopšte nije problem — to je najlakša od četiri situacije i o njoj je ostatak ovog teksta.

Istraživanje je delimično propalo. Vratilo se malo anketa, merenje je dalo čudne brojeve, sagovornik je otkazao. Brani se opisom onoga što jeste urađeno i granicama koje iz toga slede.

Tema je ispala tanja nego što je izgledala. Izvora je bilo manje, ili je tema bila uža nego što si mislio. Brani se time što se u izlaganju naglasak prebaci na deo koji je najbolje ispao.

Nisi stigao da uradiš deo. Ovo je jedina situacija koja je stvarno propust, i o njoj se na odbrani ne govori u tim rečima. Rad se izlaže onakav kakav je; ako pitanje dođe, odgovara se kratko i bez objašnjavanja okolnosti.

Pre izlaganja odredi u kojoj si od ove četiri. To određuje šta uopšte pripremaš.

Rezultat koji nije ono čemu si se nadao nije mana rada

Ako si očekivao da će anketa pokazati jedno, a pokazala je drugo — rad je uradio tačno ono zbog čega postoji. Proverio je pretpostavku i dao odgovor.

Nalaz da razlike nema je nalaz. Nalaz da je obrnuto od očekivanog je bolji nalaz od očekivanog, jer o njemu ima šta da se kaže.

Ono što bi bila mana: da si podatke prilagodio očekivanju, ili da si pretpostavku prepisao posle rezultata tako da ispadne da si sve pogodio. Oba se prepoznaju po istom tragu — takav zaključak nema šta da kaže osim „potvrđeno je”.

Zato se na odbrani rezultat iznosi bez izvinjavanja i bez omekšavanja. Ne „nažalost, rezultati nisu pokazali”, nego „rezultati pokazuju da razlike nema”.

Kako se to kaže u izlaganju

Jedna rečenica, na mestu gde dolaziš do rezultata, i dalje se ide.

„Pretpostavio sam da će učenici četvrte godine češće navoditi taj razlog. Anketa to nije potvrdila — razlika između generacija je bila zanemarljiva. Ono što se pokazalo umesto toga je razlika po smeru, koju nisam očekivao.”

Tri stvari koje ta rečenica radi: kaže šta si mislio, kaže šta je ispalo, i odmah prelazi na ono što jeste nađeno. Nema pauze u kojoj bi neko stigao da se sažali.

Uz to ide i rečenica o granicama, i ona ne slabi rad nego ga štiti:

„Uzorak je bio mali i iz jedne škole, pa se ovaj nalaz odnosi samo na anketirane učenike.”

Kad tu rečenicu kažeš sam, komisija je nema šta da postavi kao pitanje. Kad je ne kažeš, to je prvo pitanje koje dolazi.

Šta se uopšte govori a šta ne na odbrani, sa gotovim primerima: šta reći na odbrani maturskog rada.

Šta se ne kaže

Četiri rečenice koje kvare više od samog rezultata.

„Nažalost, nisam uspeo da…” Reč „nažalost” pretvara nalaz u neuspeh pre nego što je iko to pomislio.

„Nisam imao vremena.” Tačno je, i svi znaju, ali to nije odbrana rada nego objašnjenje. Objašnjenja se u izlaganju ne traže.

„Rad nije ispao onako kako sam hteo.” Ovo je rečenica sa početka ovog teksta i ona u učionicu ne ulazi. Niko ne zna šta si hteo, i to ti radi u korist.

Okrivljavanje. Ankete koje se nisu vratile, ustanova koja nije odgovorila, literatura koje nije bilo. Ako to treba reći, kaže se kao činjenica u opisu postupka, a ne kao razlog zbog kog rad treba oprostiti.

I peto, najčešće: ne govori tiše kad dođeš do slabijeg dela. Promena u glasu se čuje pre nego što se sadržaj razume, i skreće pažnju baš tamo gde je ne želiš.

Pitanja koja dolaze i šta se na njih odgovara

Rad sa neočekivanim rezultatom privlači tri pitanja, i sva tri imaju dobre odgovore.

„Zašto mislite da je ispalo tako?” Ovde smeš da pretpostavljaš — samo reci da pretpostavljaš. „Pretpostavljam da je razlog to što je anketa rađena u nedelji pred kraj polugodišta, pa su odgovori o slobodnom vremenu verovatno drugačiji nego inače.”

„Šta biste uradili drugačije?” Najlakše pitanje koje postoji za ovakav rad, i skoro sigurno dolazi. Imaj spreman odgovor u dve rečenice: šta bi promenio u postupku i zašto. Ovo je ujedno i pitanje na kom rad sa savršenim rezultatima nema šta da kaže.

„Da li je uzorak dovoljan za takav zaključak?” Odgovor je „nije, i zato u radu stoji da se nalaz odnosi samo na anketirane”. Priznata granica je tačan odgovor; branjenje malog uzorka nije.

Kako se ovakva pitanja predvide iz sopstvenog teksta: pitanja koja sam sebi postavljaš. A kad pitanje dođe na koje stvarno nemaš odgovor: kad ne znaš odgovor na odbrani.

Ono što se u sva tri slučaja ne radi: ne izmišlja se odgovor da bi se popunila tišina. Priznato „to iz ovih podataka ne mogu da tvrdim” je tačan odgovor i prolazi bolje od pogađanja.

Jedna prednost koju takav rad ima

Rad u kom je sve ispalo kako je planirano brani se teško iz jednostavnog razloga: o njemu nema šta da se kaže osim onoga što u njemu piše.

Rad u kom nešto nije ispalo ima materijal koji drugi nemaju — zašto se to dogodilo, šta bi promenio, šta si naučio radeći ga. To su tri pitanja koja komisija voli da postavi, i ti si jedini u učionici koji na njih ima konkretan odgovor umesto opšteg.

Zato poslednja priprema pred odbranu nije ponovno čitanje rada, nego tri rečenice koje napišeš na papir i naučiš:

1. Šta si tačno utvrdio, bez obzira na to da li je to ono čemu si se nadao.
2. Koja je granica tog nalaza.
3. Šta bi uradio drugačije.

Sa te tri rečenice u glavi izlaganje ne zvuči kao izvinjenje, nego kao izveštaj — a to je ono što se od maturskog rada i traži.