Šta radi mentor, a šta ti

Podela je u jednoj rečenici: mentor pokazuje pravac, ti prelaziš put. Sve ostalo su detalji, ali detalji u kojima se izgubi dosta vremena, jer se skoro niko ne usudi da pita šta sme da traži.

Zato ovaj tekst nije o pravilima. On je o tome šta mentor može da ti da, kako se to traži i gde se granica prirodno postavlja — bez toga da se stalno pitaš da li si preterao.

Šta mentor radi

Konkretno, a ne uopšteno:

• Odobrava i izoštrava temu. Kaže da li je preširoka, da li se o njoj može naći materijal i da li se uklapa u ono što se od maturskog rada očekuje.
• Predlaže literaturu. Skoro svaki mentor ima nekoliko izvora u glavi. Često ih ne ponudi sam, nego čeka da ga pitaš.
• Kaže da li struktura drži. Da li poglavlja imaju smisla i tim redom, da li nešto fali, da li nečega ima previše.
• Čita ono što mu pošalješ i komentariše. Ovo je najveći deo posla i najkorisniji.
• Objašnjava zahteve škole. Obim, oblik, rokovi, šta se predaje. Za to je on izvor, a ne priče iz razreda.
• Prati da ne kasniš. Ne kod svih, ali kod mnogih.
• Priprema te za odbranu. Kaže kakva pitanja obično dolaze i koliko dugo se izlaže.

To je posao koji mentor radi pored svojih časova, za više učenika odjednom. Zato brzina odgovora varira i zato se pitanja postavljaju skupljena, a ne svakog dana po jedno.

Šta mentor ne radi

Ovo je kraća lista i nema u sebi ništa dramatično.

Mentor ne bira temu umesto tebe, ne traži literaturu umesto tebe, ne piše ti poglavlja i ne prepravlja tekst do oblika u kom je gotov. Ne ispravlja ti sve pravopisne greške i ne popravlja formatiranje — to je posao koji se očekuje od tebe.

Razlog nije formalne prirode. Rad koji je neko drugi složio ne umeš da braniš, jer ne znaš zašto je nešto tu i odakle je došlo. To se na odbrani vidi u prva dva pitanja.

Šta se od mentora sme tražiti

Skoro sve što je konkretno. Osam zahteva koji prolaze kod svakog mentora:

1. „Da li je ova tema preširoka?” — pitanje na koje odgovor zna odmah.
2. „Možete li da mi preporučite bar jedan izvor odakle da počnem?” — najkorisnije pitanje u celom procesu.
3. „Da li ovakav raspored poglavlja ima smisla?” — donosiš svoj predlog, ne praznu stranu.
4. „Da li mogu da vam pošaljem prva dva poglavlja da vidite idem li u dobrom pravcu?”
5. „Šta ste tačno mislili pod ovom primedbom?” — pitanje koje se boji, a uvek prolazi.
6. „Koliko se strana očekuje i u kom obliku se predaje?”
7. „Da li je ovaj način navođenja izvora ono što tražite?”
8. „Kakva pitanja obično dolaze na odbrani?”

Zajedničko im je da svako ima kratak odgovor i da nijedno ne traži od mentora da nešto napiše umesto tebe.

Šta se ne traži

Podjednako kratko: gotove rečenice, gotov zaključak, spisak literature koji ti je sastavio, ocenu rada pre nego što je pročitan i odgovor na pitanje „šta da napišem u trećem poglavlju”.

To poslednje je zamka koja izgleda bezazleno. Ako mentor odgovori, dobio si sadržaj koji ne razumeš. Pitanje koje radi umesto njega glasi: „Razmišljao sam da u trećem poglavlju obradim ovo i ovo. Da li je to u redu?” Ista informacija, a ti si i dalje autor.

Gde je granica

Nije u tome koliko puta pitaš. Granica se vidi po tome da li posle odgovora znaš zašto je nešto tako.

Levi stupac ti ostavlja posao i razumevanje. Desni ti uzima oboje.

Postoji i jednostavan test: da li umeš da objasniš svaku rečenicu u svom radu? Ako umeš, granica nije pređena, ma koliko puta pitao. Ako ne umeš, pređena je — bez obzira na to od koga je rečenica došla.

Kada mentor sam napiše rečenicu

Dešava se, naročito pred rok. Mentor u komentaru napiše kako bi neka rečenica trebalo da glasi, ili ti prepravi naslov poglavlja.

To nije problem i ne treba to da izbegavaš. Ono što treba jeste da razumeš zašto je promenio. Pitaj, ako nije očigledno. Prepravljena rečenica koju razumeš je naučena lekcija; prepravljena rečenica koju si samo nalepio je mesto na kom ćeš zapeti na odbrani.

Kada mentor ne odgovara

Najčešća žalba, i skoro nikad nije lično.

Šta radi: pitanja skupljena u jednu poruku umesto pet odvojenih, konkretna pitanja umesto „je l’ može ovako”, podsetnik posle nekoliko dana u istoj prepisci, i pitanje uživo na času ako poruke ne prolaze.

Dok čekaš, radi na delu koji sigurno ostaje isti — literaturi, prilozima, formatiranju. Čekanje ne sme da ti pojede nedelju dana.

Ako mentor kaže „snađi se” ili „piši pa ćemo videti”, to najčešće znači da nema vremena za razradu, a ne da mu je svejedno. Tada pošalji svoj predlog i traži da ga potvrdi — potvrđivanje je brže od smišljanja i skoro uvek dobiješ odgovor.

Kada mentor traži izmenu koju ne razumeš

Pitaj šta je mislio. To je jedina ispravna reakcija i nije drskost — mentor je primedbu napisao u dve reči jer je znao na šta misli.

Ako se zahtev promenio u odnosu na ono što je ranije rečeno, ne prepravljaj ćutke ceo rad. Reci šta je bilo dogovoreno i pitaj šta sada važi; kako se to radi, stoji u tekstu šta kada profesor promeni zahtev usred rada.

Kad primedbi ima mnogo, ne krećeš od prve. Prvo se sve pročita, pa se radi po redu težine — o tome piše tekst šta raditi kada profesor traži izmene.

Šta mentor ne može da zna

Da ti se nešto zaglavilo, da nisi razumeo zadatak, da si izgubio dve nedelje ili da ti je umro računar — ništa od toga mentor ne vidi.

Zato se javlja i kad nema šta da se pokaže. Jedna rečenica — „zapeo sam kod trećeg poglavlja, ne znam kako da povežem ovo dvoje” — vredi više od tri nedelje ćutanja pa poruke pred rok.

Odnos koji radi

Najbolji odnos sa mentorom liči na konsultaciju, ne na ispit. Dolaziš sa predlogom, on ga potvrđuje ili ispravlja, ti nastaviš.

Tri navike koje ga stvore: dolaziš sa nečim napisanim, zapisuješ šta je dogovoreno i vraćaš se sa urađenim pre nego što tražiš sledeću stvar. Kako se prvi takav razgovor priprema, stoji u tekstu kako razgovarati sa profesorom mentorom o temi.

Ono što na kraju ostaje tebi nije samo rad. Ostaje i to što si prvi put vodio posao u kom ti niko ne stoji iznad glave — a upravo se to i proverava na odbrani.