Tema koja spaja dva predmeta

Teme koje spajaju dva predmeta zvuče najbolje od svih: hemija i ekologija, istorija i književnost, informatika i ekonomija, biologija i sport. I zaista su dobre — ali imaju tačno jedan način da se pokvare, i on je uvek isti.

Rad se raspadne na dva dela koja jedan drugog ne dodiruju. Prvih deset strana o jednom predmetu, drugih deset o drugom, a između njih rečenica „takođe je važno pomenuti i”. Komisija to prepozna odmah i prvo pitanje glasi: šta ova dva dela imaju jedan sa drugim?

Ovaj tekst je o tome kako se na to pitanje odgovori pre nego što bude postavljeno.

Zašto se takve teme uopšte predlažu

Iz dva razloga, i oba su dobra.

Prvi je da te obe oblasti zanimaju i ne želiš da biraš. Drugi je da tema stvarno stoji između dva predmeta — uticaj industrije na reku ne pripada ni samo hemiji ni samo geografiji.

Postoji i treći razlog, slabiji: ideja da će rad iz dva predmeta izgledati ozbiljnije. Neće. Izgledaće ozbiljnije samo ako drugi predmet nešto radi u radu; ako je tu zbog utiska, radu je samo produžio uvod.

Ko je mentor

Ovo se pita prvo, pre svega ostalog, i odgovor zavisi od škole. Negde rad ima jednog mentora i on je iz predmeta pod kojim je tema prijavljena; negde je moguć i drugi profesor kao konsultant; negde postoje pravila koja ti ne možeš znati unapred.

Zato je to pitanje za profesora, ne za pretpostavku. Kad ga postavljaš, postavi ga konkretno:

• Pod kojim predmetom se ova tema prijavljuje?
• Da li mogu da se posavetujem sa profesorom drugog predmeta oko tog dela rada?
• Ko ocenjuje rad i ko je u komisiji?

U praksi se najčešće dešava jedno: rad ima jednog mentora, a drugi profesor je neformalna pomoć. To je sasvim dovoljno — ali znači da o strukturi rada odlučuje mentor, a ne obojica.

Kako se ceo taj razgovor priprema i šta se u njemu zapisuje: razgovor sa profesorom mentorom o temi.

Jedno pitanje drži rad na okupu

Ovo je ceo trik, i staje u rečenicu: rad nije o dva predmeta, nego o jednom pitanju koje se ne može odgovoriti iz jednog predmeta.

Razlika u praksi:

U levoj koloni stoje dve oblasti spojene veznikom „i”. U desnoj stoji pitanje. Veznik „i” u naslovu je najpouzdaniji znak da rad još nema pitanje — pa se naslov često može popraviti tako što se „i” zameni glagolom.

Ako ne možeš da formulišeš to jedno pitanje, tema možda i nije za dva predmeta nego za jedan, sa primerom iz drugog.

Test od tri rečenice

Pre nego što bilo šta napišeš, pokušaj da rad opišeš u tri rečenice, ovim redom:

1. Rad odgovara na pitanje… (jedno pitanje, bez veznika „i”).
2. Da bi se ono razumelo, potrebno je znati… (ono što uzimaš iz oba predmeta).
3. Odgovor tražim tako što… (primer, analiza, poređenje, istraživanje).

Ako se u prvoj rečenici pojave dva pitanja, rad se već raspao — vrati se korak unazad i biraj koje od njih je glavno, a koje mu je samo podrška.

Ako treća rečenica ne postoji, rad će ostati prepričavanje gradiva iz dva predmeta, ma koliko uredno bilo napisano.

Te tri rečenice su korisne i posle: prva postaje uvodni pasus, druga određuje šta ide u teorijski deo, a treća je odgovor na prvo pitanje komisije.

Kako se to vidi u strukturi

Rad koji drži ima raspored u kom nijedno poglavlje nije „predmet”.

Ono što ne radi:

1. Uvod
2. Sve o prvom predmetu
3. Sve o drugom predmetu
4. Zaključak

Ono što radi:

1. Uvod — pitanje rada
2. Šta je potrebno znati da bi se pitanje razumelo (gradivo iz oba predmeta, samo ono što koristiš)
3. Kako se te dve strane dodiruju
4. Tvoj primer, slučaj, analiza ili istraživanje
5. Šta iz toga sledi

Razlika je u drugom poglavlju: u njemu se ne iznosi celo gradivo nego samo ono bez čega se tvoje pitanje ne razume. To je i najteži deo — teško je izbaciti stvari koje znaš. Pomaže test: izbaci odeljak i pročitaj rad bez njega; ako se ništa nije pokvarilo, nije ni trebalo da bude tu.

O tome koliko poglavlja rad uopšte ima i kako se dele: koliko poglavlja ima maturski rad.

Dva jezika koja se moraju uskladiti

Sitnica koja se često previdi: svaki predmet ima svoj način pisanja. Tehnički i prirodnonaučni delovi pišu se sažeto, sa brojevima i tačnim terminima; društveni i humanistički delovi imaju duže rečenice i više tumačenja.

Ako rad piše čas jednim čas drugim stilom, to se čita kao da su ga pisale dve osobe.

Uskladi ga u jednom prolazu, na kraju: isti način obraćanja, ista dužina rečenice, isti način pisanja termina. Ako neki termin postoji u oba predmeta sa različitim značenjem — a to je češće nego što zvuči — objasni ga jednom, na početku, i drži se toga do kraja.

Izvori dolaze iz dve oblasti

To je prednost, ne problem: lakše je skupiti izvore za dve oblasti nego za jednu usku temu. Dve stvari na koje pazi:

• Oba dela moraju imati izvore. Čest slučaj je da je jedan predmet potkrepljen, a drugi napisan „po sećanju sa časa”, jer ga bolje znaš. To se vidi po tome što u tom poglavlju nema nijedne fusnote.
• Izvori se ne dele u dve grupe u spisku literature, osim ako uputstvo to traži. Spisak je jedan, po abecedi.

Šta pitaš pre nego što temu prijaviš

Pet pitanja, i sva se postavljaju mentoru u istom razgovoru:

1. Pod kojim predmetom ide tema?
2. Da li ovako formulisan naslov pokriva oba dela?
3. Koliko prostora sme da zauzme deo iz drugog predmeta?
4. Da li mogu da se javim profesoru drugog predmeta?
5. Ko je u komisiji i može li očekivati pitanja iz oba predmeta?

Poslednje pitanje najviše vredi. Odgovor ti kaže koliko dobro moraš da vladaš delom koji ti je slabiji — a to je onaj koji ćeš na odbrani braniti teže.

Na odbrani

Pitanje koje skoro sigurno dolazi već je pomenuto: zašto su ove dve stvari u istom radu. Odgovor pripremi unapred, u dve rečenice, i neka bude isti kao rečenica iz uvoda.

Drugo pitanje koje se često javlja: „Šta bi se izgubilo da ste pisali samo iz jednog predmeta?” I na njega postoji dobar odgovor samo ako rad zaista ima zajedničko pitanje.

Ako oba odgovora imaš, tema iz dva predmeta je među najzahvalnijima koje postoje — ima šta da se kaže i ima šta da se pokaže. Kako se tema uopšte bira i proverava pre prijave: kako odabrati temu za maturski rad.