Kako se koristi biblioteka za maturski rad

Većina maturanata do biblioteke dođe tek kad mentor vrati rad sa primedbom da su svi izvori sajtovi. A odlazak u biblioteku je jedan od retkih poteza koji rad popravi za jedno popodne, i to na mestu gde se najviše vidi.

Razlog nije to što je knjiga „bolja” od sajta po sebi. Razlog je praktičan: knjiga o tvojoj temi je već napisana od nekoga ko ju je poznavao, već je proverena pre nego što je štampana, i već ima podelu na poglavlja koju možeš da koristiš kao mapu svoje teme. Deset strana iz prave knjige daju više od trideset otvorenih kartica.

Ovaj tekst je o samom poslu u biblioteci. O tome kako se procenjuje da li je izvor dobar piše u tekstu gde pronaći pouzdane izvore, a o tome šta se radi kad o temi zaista nema literature — u tekstu nemam dovoljno literature za temu.

Školska biblioteka

Prvo mesto, i najbrže. Prednost školske biblioteke nije u broju knjiga nego u tome što je fond sastavljen za predmete koji se u toj školi predaju — na stručnim smerovima tu stoje upravo priručnici koji ti trebaju, a koje u opštoj biblioteci ne bi ni tražio.

Drugo, i važnije: školski bibliotekar zna koje se teme rade. Ako mu kažeš temu maturskog, on u prilično velikom broju slučajeva zna gde da te uputi, jer je istu temu pre tebe tražilo još nekoliko generacija.

Pitanje koje mu postavljaš nije „imate li nešto o ovome” nego:

„Radim maturski na temu [tema]. Zanima me konkretno [uži deo teme]. Šta od toga imate ovde, a gde biste tražili ostalo?”

Druga polovina pitanja je ona koja donosi najviše — često dobiješ naziv ustanove, zbirke ili konkretne biblioteke u gradu.

Koliko knjiga i na koliko dugo možeš da uzmeš iz školske biblioteke, razlikuje se od škole do škole. Pitaj odmah, jer od toga zavisi da li plan pisanja računa na tu knjigu tri dana ili tri nedelje.

Gradska biblioteka i učlanjenje

Za sve što školska nema, ide se u gradsku, odnosno narodnu biblioteku.

Uslovi učlanjenja se razlikuju od grada do grada i od biblioteke do biblioteke — negde je za učenike besplatno, negde se plaća članarina, negde je potreban dokument ili saglasnost roditelja ako si maloletan. Ništa od toga se ne pretpostavlja: pozoveš ili pogledaš na sajtu biblioteke i za pet minuta znaš šta nosiš sa sobom.

Isto važi i za sve ostalo: koliko knjiga se izdaje odjednom, na koliko dana i da li se rok može produžiti — to je pravilo te biblioteke i pita se na pultu prvog dana. Produženje se u većini biblioteka traži pre isteka roka, ne posle, i to je jedina stvar oko koje vredi biti tačan.

Ako u svom mestu nema veće biblioteke, pitaj da li postoji međubibliotečka pozajmica — način da ti biblioteka dopremi knjigu iz druge ustanove. Ne postoji svuda i traje, ali kad postoji, rešava temu za koju lokalno nema ničega.

Kako se traži u katalogu

Katalog je spisak svega što biblioteka ima. Skoro sve veće biblioteke ga imaju u elektronskom obliku, a pretraga radi drugačije od pretrage na internetu, i zbog toga se najčešće odustane posle dva pokušaja.

Tri stvari koje menjaju rezultat:

Ne traži rečenicu, traži pojam. Pretraga „uticaj društvenih mreža na učenike srednje škole” najčešće ne vraća ništa. Pretraga „društvene mreže” vraća spisak iz kog biraš.

Koristi polje za predmetnu odrednicu, ne samo naslov. Naslov knjige često ne sadrži reč koju tražiš, a predmetna odrednica je oznaka o čemu knjiga jeste. To je jedno polje u pretrazi i ono je razlika između tri i trideset rezultata.

Kreni od šireg pa sužavaj. Prvo oblast, pa onda unutar rezultata traži ono uže.

Kad nađeš knjigu, sa ekrana prepisuješ dve stvari: signaturu — oznaku po kojoj se knjiga nalazi na polici — i podatak o tome da li je trenutno slobodna. Bez signature na pultu ne možeš da je tražiš.

Postoji i potez koji radi bolje od svake pretrage: kad nađeš jednu dobru knjigu, pogledaj njen spisak literature na kraju. Tu su navedene knjige koje se tvojom temom bave, izabrane od nekoga ko oblast poznaje. To je najbrži način da od jednog izvora dođeš do pet.

Šta se iznosi, a šta se čita na licu mesta

Ovo je stvar koja iznenadi one koji prvi put dođu: ne izdaje se sve.

Uobičajeno je da se u čitaonici ostavljaju:

• enciklopedije, leksikoni i rečnici,
• referalna izdanja i priručnici u jednom primerku,
• stara i retka izdanja,
• časopisi i novine, naročito stariji brojevi,
• ponekad poslednji primerak naslova koji se traži.

Šta tačno spada u tu grupu zavisi od biblioteke i piše u katalogu uz svaki primerak, ili ti kažu na pultu.

To nije prepreka nego raspored posla. Ako je knjiga koja ti treba samo za čitaonicu, ideš tamo sa sveskom i laptopom i sve što ti treba prepišeš na licu mesta. Fotografisanje strana je ponegde dozvoljeno, a ponegde nije — pita se, ne pretpostavlja.

Praktičan savet: ako ideš u čitaonicu, idi sa spiskom pitanja, ne sa namerom da čitaš knjigu. Za dva sata se ne pročita knjiga, ali se sasvim lepo nađe odgovor na pet konkretnih pitanja.

Prvih deset minuta sa knjigom

Kad knjigu dobiješ u ruke, ne počinje se od prve strane. Redosled koji štedi sate:

1. Sadržaj. Vidiš da li u knjizi uopšte ima poglavlja koja se tiču tvoje teme. Ako nema nijednog, knjiga se vraća.
2. Registar pojmova na kraju, ako ga ima. Potražiš svoj pojam i dobiješ tačne strane.
3. Uvod ili predgovor. Pola strane, i znaš kome je knjiga namenjena i iz kog ugla je pisana.
4. Godina izdanja i izdavač. Za teme koje se brzo menjaju, stara knjiga daje podatak koji više ne važi.
5. Tek onda čitanje, i to samo tih nekoliko strana koje su ti potrebne.

Ovih pet koraka traju deset minuta i najčešće se završe tako što od pet donetih knjiga ostanu dve. To nije gubitak vremena — to je jedini način da ne pročitaš tri knjige koje ti nisu trebale.

Podaci koje prepisuješ pre nego što vratiš knjigu

Ovo je greška koja se pravi svake godine i koja košta jedan ceo odlazak nazad: knjiga se pročita, beleške se naprave, knjiga se vrati — a onda se pri pisanju spiska literature ispostavi da nemaš podatke o izdanju.

Pre nego što knjigu vratiš, prepiši sa stranice odmah iza korica:

• prezime i ime autora, tačno kako stoji,
• pun naslov, sa podnaslovom ako ga ima,
• izdavač,
• mesto izdanja,
• godinu izdanja,
• broj izdanja, ako piše da nije prvo,
• prevodioca, ako je knjiga prevedena.

Uz to ide i broj strane za svaki podatak koji si preuzeo. Bez broja strane fusnota se ne može napisati, a vraćanje u biblioteku zbog jednog broja je najbesmisleniji odlazak koji postoji.

Najlakše je da se sve to upisuje odmah, u istu belešku u kojoj stoji i šta si iz knjige uzeo: kako se vodi beleška o izvoru. Kad dođe vreme za spisak literature, unosi su već gotovi i samo se prepisuju u traženom obliku: literatura za maturski rad.