Kako se vodi beleška o izvoru dok čitaš
Tri kolone koje se vode dok čitaš izvore za maturski rad i koje se kasnije same pretvore u spisak literature, fusnote i prvi pasus svakog poglavlja.
Kratak odgovor
Beleška o izvoru vodi se u tri kolone: u prvoj su podaci o izvoru (autor, naslov, godina, izdavač ili adresa i datum pristupa), u drugoj šta izvor kaže — parafraza svojim rečima uz broj strane, u trećoj čemu ti to služi i u koje poglavlje ide. Prva kolona kasnije postaje spisak literature, druga tekst rada, treća raspored poglavlja.
Većina posla oko literature ne gubi se u čitanju nego u traženju drugi put. Pročitaš knjigu u martu, u maju ti zatreba podatak iz nje i onda pola dana tražiš koja je to bila strana i koje godine je knjiga izdata.
Rešenje je beleška koja se vodi u tri kolone, uvek u istom obliku:
| Izvor | Šta piše | Čemu mi služi |
|---|---|---|
| Puni podaci o izvoru | Parafraza ili navod + strana | U koje poglavlje ide i zašto |
Te tri kolone kasnije postaju tri različite stvari: prva se pretvara u spisak literature, druga u tekst rada i fusnote, treća u raspored poglavlja. Ako ih vodiš od prvog dana, sastavljanje literature na kraju traje dvadeset minuta umesto pola dana.
Ovaj tekst objašnjava šta tačno ide u svaku kolonu i kako se od takvih beležaka piše poglavlje.
Prva kolona: podaci o izvoru
Ovo se popunjava pre nego što počneš da čitaš, ne posle. Traje trideset sekundi i jedini je deo koji se kasnije ne može rekonstruisati iz sećanja.
Za knjigu: prezime i ime autora, pun naslov, godina izdanja, izdavač i mesto. Sve to stoji na drugoj ili trećoj strani knjige, ne na koricama.
Za tekst sa sajta: autor ako postoji, naslov stranice, naziv sajta, datum objave, puna adresa i datum kada si otvorio stranicu. Poslednje se najviše zaboravlja, a najviše treba — sajtovi se menjaju i brišu.
Za članak iz časopisa: autor, naslov članka, naziv časopisa, godina, broj i strane od–do.
Tačan redosled tih podataka u gotovom unosu nije isti za svaki tip izvora i ceo je objašnjen u tekstu kako navesti knjigu, sajt i članak. U beleškama redosled nije važan — važno je da nijedan podatak ne fali.
Druga kolona: šta izvor kaže
Ovde se pravi greška koja kasnije postaje ozbiljan problem: đak prekopira pasus iz izvora, ne obeleži da je kopiran, i mesec dana kasnije ga ubaci u rad misleći da je njegov.
Zato u ovoj koloni važe dva pravila.
Prvo: piši svojim rečima. Pročitaj pasus, skloni ga sa ekrana ili zatvori knjigu, pa napiši šta si razumeo. To je parafraza, a ne prekucavanje — postupak je detaljno razrađen u tekstu kako se prepričava izvor.
Drugo: doslovan tekst obeleži odmah. Ako prepisuješ rečenicu doslovno, stavi je u navodnike u samoj belešci i dodaj broj strane. Bez toga se za mesec dana neće videti šta je tvoje, a šta tuđe. Kada se doslovan navod uopšte koristi u radu, piše u tekstu kada se koristi doslovan citat.
Uz svaki unos u ovoj koloni ide broj strane. Uvek, i za parafrazu, ne samo za navod. Strana koja nije zapisana tog dana više se ne pamti.
Treća kolona: čemu ti to služi
Ova kolona je jedina koja nije prepisivanje i jedina koju đaci preskaču — a ona je razlog zašto beleške uopšte rade.
U njoj stoji jedna rečenica: zašto si ovo zapisao i u koje poglavlje ide. Na primer: „ide u 2.1, kao objašnjenje zašto se pojava uopšte javlja” ili „suprotno onome što tvrdi drugi izvor — uporediti”.
Dve koristi:
- Kad sedneš da pišeš poglavlje, ne čitaš ponovo sve beleške nego samo one označene tim brojem.
- Kad se u trećoj koloni pojavi rečenica „suprotno od…”, tu je gotov pasus u kom porediš dva autora — a poređenje izvora je jedna od retkih stvari koje rad izdižu iznad prepričavanja.
Ako za neki zapis ne umeš da popuniš treću kolonu, to je znak da ti taj podatak verovatno ne treba. Bolje ga je ostaviti nego dve nedelje kasnije tražiti gde bi mogao da se ugura.
Gde se beleške vode
Bilo gde, dok je na jednom mestu i dok ima tri kolone.
- Tabela u dokumentu (Word ili Google dokumenti) je najpraktičnija, jer se kasnije sortira i pretražuje. Kolona sa podacima o izvoru se na kraju iskopira, sortira po abecedi i to je skoro gotov spisak literature.
- Sveska radi jednako dobro ako čitaš štampane knjige. Jedan izvor — jedna strana sveske, bez mešanja.
- Telefon koristi samo za hvatanje u trenutku, pa to isto veče prebaci u glavni dokument. Beleške razbacane po četiri aplikacije su isto što i beleške koje ne postoje.
Šta god biraš, drži jedan fajl i imenuj ga tako da ga nađeš. Ako beleške žive u pet dokumenata, na kraju se koristi samo poslednji.
Kako se od beležaka piše poglavlje
Ovde se vidi zašto je posao vredeo.
- Filtriraj beleške po broju poglavlja iz treće kolone.
- Poređaj ih redom kojim želiš da ideš u tekstu.
- Piši povezni tekst između njih — tvoje rečenice koje kažu šta iz čega sledi.
- Uz svaku preuzetu tvrdnju prenesi oznaku izvora sa stranom iz druge kolone.
Poglavlje napisano ovako ima izvore raspoređene ravnomerno, jer su bili raspoređeni i u beleškama. Poglavlje pisano bez beležaka obično ima pet fusnota na prve dve strane i nijednu na preostalih pet.
Kad su sva poglavlja gotova, prva kolona se pretvori u spisak literature po postupku iz teksta kako se pravi spisak literature.
Primer jedne popunjene beleške
Ovako izgleda jedan red kad je popunjen do kraja, za rad o uticaju društvenih mreža na navike učenja:
Izvor: Jovanović, Milan. Mladi i digitalni mediji. Beograd: Klio, 2018.
Šta piše (str. 44): Učenici koji uz učenje drže otvoren telefon u proseku im treba više vremena za isti zadatak, jer se posle svakog prekida gubi vreme na vraćanje u koncentraciju. Doslovno, str. 45: „prekid od nekoliko sekundi košta nekoliko minuta”.
Čemu služi: ide u 2.2, kao glavno objašnjenje zašto multitasking ne radi. Suprotno od ankete iz mog trećeg izvora, gde učenici tvrde da im telefon ne smeta — to poređenje je gotov pasus.
Iz ovog jednog reda kasnije izlaze tri stvari: unos u literaturi, dve do tri rečenice u poglavlju 2.2 sa fusnotom i stranom, i ideja za pasus u kom porediš šta izvori tvrde sa onim što učenici o sebi misle. Zapisivanje je trajalo dva minuta.
Koliko beležaka je dovoljno
Nema broja, ali postoji mera: za svaki izvor koji si stvarno koristio treba da postoji bar jedan zapis sa stranom. Izvor bez ijedne beleške najčešće znači izvor koji je samo prelistan — a takav se na odbrani ne brani dobro, jer sledi pitanje šta si iz njega uzeo.
Koliko izvora se uopšte očekuje, stoji u tekstu koliko izvora treba maturski rad.
Pet grešaka koje se ponavljaju
- Beleška bez strane. Najčešća i najskuplja; naknadno traženje strane u knjizi od tri stotine strana traje duže od ponovnog čitanja poglavlja.
- Kopirani pasus bez navodnika. Za mesec dana izgleda kao tvoj tekst.
- Link bez datuma pristupa. Stranica se promeni, a ti ne možeš da dokažeš šta je na njoj pisalo.
- Beleške po hronologiji čitanja, bez oznake poglavlja. Onda se pred pisanje čita sve iznova.
- Zapisivanje svega. Beleška nije prepis knjige. Ako si za jedan izvor napisao tri strane, verovatno si prepisivao umesto da biraš.
Jedna provera pre nego što zatvoriš izvor
Pre nego što vratiš knjigu ili zatvoriš stranicu, pogledaj svoj zapis i pitaj se: da li bih iz ovoga umeo da napišem pasus, a da mi izvor više ne treba?
Ako je odgovor da, beleška je gotova. Ako nije, fali ti nešto — najčešće strana, ime autora ili jedna rečenica objašnjenja. Popravi to sada, dok ti je izvor još otvoren. To je ceo trik i jedini razlog zbog kog se ove tri kolone isplate.