Koliko izvora treba maturski rad

Pet do deset izvora. To je raspon koji se za maturski rad najčešće traži i koji odgovara radu od petnaest do dvadeset pet strana.

Računica iza tog broja: jedan izvor na dve do tri strane razrade. Ako razrada ima dvanaest strana, to je pet do šest izvora; ako ima osamnaest, sedam do devet. Radovi sa sopstvenim istraživanjem obično imaju više, jer uz literaturu idu i podaci koje si sam prikupio.

Ovo je uobičajena praksa, a ne propis. Neke škole u uputstvu imaju izričit minimum, neki mentori traže bar tri knjige bez obzira na obim. Pitaj svog profesora mentora pre nego što računaš po ovoj tabeli.

Šta se broji kao izvor

Sve što ima autora ili ustanovu koja za sadržaj odgovara, i naslov pod kojim se može naći.

• Knjiga ili poglavlje iz knjige.
• Udžbenik, srednjoškolski ili viši.
• Stručni ili naučni članak iz časopisa.
• Zvanični podaci — zavod za statistiku, ministarstvo, agencija, gradska uprava.
• Zakon, pravilnik ili standard, ako ih rad obrađuje.
• Sajt ustanove ili organizacije koja se time zaista bavi.
• Enciklopedija ili leksikon, u štampanom ili digitalnom izdanju sa poznatim izdavačem.
• Intervju koji si sam obavio, sa navedenim datumom i sagovornikom.
• Sopstvena anketa ili merenje — jeste izvor podataka, ali stoji u radu i u prilozima, ne u spisku literature.

Šta se ne broji

Wikipedia. Koristan ulaz u temu, ali se u spisak literature ne stavlja. Zašto i kako se onda koristi, u tekstu je da li se Wikipedia sme koristiti za maturski rad.

Sajtovi sa gotovim radovima i prepričanim lektirama. Nemaju autora, nemaju proveru i mentori ih prepoznaju po formulacijama.

Blog bez autora i bez izvora.

Video bez navedenog autora i porekla. Snimak predavanja sa poznatog univerziteta ili ustanove može da se navede; nasumičan video ne.

Isti izvor naveden dvaput u dva izdanja, da bi spisak bio duži.

Koji tip izvora se kako navodi, sa gotovim obrascima za knjigu, članak, sajt i zakon, piše u kako navesti knjigu, sajt i članak.

Kvalitet pre broja

Deset izvora od kojih je devet sajtova je slabiji spisak od šest izvora u kom su tri knjige.

Razlog nije snobizam prema internetu. Knjiga i udžbenik prošli su kroz uredničku proveru i daju ti sistem — definicije, podelu, kontekst — dok sajt najčešće daje jedan podatak. Rad napisan samo iz sajtova se čita kao niz nepovezanih činjenica, i to se vidi bez gledanja u spisak literature.

Razuman odnos za maturski rad: bar polovina izvora iz štampanih ili stručnih publikacija, ostalo sajtovi ustanova, zvanični podaci i članci. Gde se ti izvori traže i kako se prepoznaje upotrebljiv, razrađeno je u literatura za maturski rad.

Svaki naveden izvor mora biti korišćen

Ovo je pravilo koje se češće prekrši nego bilo koje drugo o citiranju.

Spisak literature nije spisak onoga što si nameravao da pročitaš. To je spisak onoga odakle u radu nešto stoji. Ako izvor nije upotrebljen ni u jednoj fusnoti ni u jednoj zagradi, on u spisku nema šta da traži.

Zašto je to važno: spisak od petnaest izvora uz rad koji nema nijednu fusnotu je prva stvar koju mentor primeti. Pitanje koje sledi na odbrani je jednostavno — „šta ste uzeli iz ove knjige?” — i na njega nema dobrog odgovora osim tačnog.

Provera pred predaju traje pet minuta: prođi spisak red po red i za svaki izvor nađi bar jedno mesto u radu gde je upotrebljen. Ono što ne nađeš, briši iz spiska. Kako se izvori vezuju za konkretna mesta u tekstu, piše u fusnote u maturskom radu.

Šta kad izvora nema dovoljno

Ako posle nekoliko sati traženja imaš dva izvora, problem je skoro uvek u temi, ne u traženju.

Tema je preuska ili prelokalna. O konkretnom naselju ili jednoj školi niko nije ništa objavio. Rešenje je da literatura pokrije širi okvir (kako stvar funkcioniše uopšte), a tvoj lokalni deo se nasloni na podatke koje sam prikupiš — anketu, intervju, podatke lokalne ustanove.

Tema je preterano stručna za srednju školu. Sve što postoji je na stranom jeziku i pisano za struku. Tada se tema pomera: kako suziti preširoku temu pokazuje kako se granica pomera ka onome gde podaci postoje.

Tema je preširoka, pa ti svaki tekst deluje delimično relevantno, a nijedan nije upotrebljiv od početka do kraja. Ovo je najčešći slučaj i rešava se sužavanjem.

Poseban slučaj je kad izvor postoji, ali samo jedan — dobra knjiga iz koje je onda napisan ceo rad. Po čemu se to prepozna i kako se rad razveže: kada se rad oslanja na jedan izvor.

Ako je do broja izvora došlo tek posle mentorove primedbe, pre traženja novih naslova pročitaj kada mentor traži još izvora — ta primedba se retko odnosi na sam spisak.

Ako nijedno ne pomaže, razgovor sa mentorom je sledeći korak — nedostatak literature je jedan od retkih razloga zbog kojih se tema stvarno menja: šta ako želiš da promeniš temu.

Šta kad ih ima previše

Suprotan problem: pronašao si trideset tekstova i ne znaš šta da radiš sa njima.

Ne moraš sve. Izaberi dva do tri glavna izvora koje ćeš zaista pročitati — obično knjigu ili udžbenik koji pokriva celu temu — i ostale koristi ciljano, za pojedinačne podatke. Trideset površno prelistanih tekstova daju plići rad od tri pročitana.

Spisak od dvadeset izvora uz dvadeset strana rada uostalom deluje sumnjivo, jer ispada da je svaki izvor dao po jednu stranu.

Kada se izvori traže

Broj izvora nije stvar koja se rešava na kraju. Ako literaturu skupljaš tek kad je rad napisan, dobiješ spisak koji stoji uz tekst, a ne ispod njega — i to se u čitanju primeti, jer tvrdnje u radu nemaju odakle da dođu.

Redosled koji radi je obrnut: prvo pet do šest izvora, pa plan rada, pa pisanje. Dok čitaš, zapisuj uz svaku belešku odakle je i sa koje strane. Deset minuta tog zapisivanja u toku čitanja štedi pola dana traženja kasnije, kad ti za fusnotu zatreba tačan broj strane iz knjige koju si vratio u biblioteku.

Ako se u toku pisanja ispostavi da ti neko poglavlje nema pokriće, to je znak da ti fali izvor baš za taj deo — a ne još jedan opšti tekst o celoj temi.

Strani izvori

Jedan ili dva izvora na engleskom su plus, ne obaveza. Ako ih koristiš, navedi ih u originalu, bez prevođenja naslova.

Ono što ne radi: prepisivanje prevoda iz mašinskog prevodioca u rad. Rečenice se prepoznaju po tome što se stil naglo menja, a na odbrani se pita šta znači pojam koji si prepisao.

Najčešće greške

• Spisak duži od upotrebe — izvori navedeni, a nigde korišćeni.
• Samo sajtovi, bez ijedne knjige ili udžbenika.
• Wikipedia u spisku literature.
• Goli linkovi bez naziva teksta, autora i datuma pristupa.
• Izvori navedeni bez reda, umesto azbučnim redom po prezimenu autora.
• Izvor iz druge ruke — podatak preuzet iz tuđeg rada, a naveden kao da si čitao original.
• Jedan izvor koji nosi ceo rad, pa je rad zapravo prepričavanje jedne knjige.

Kako se taj ukupan broj rasporedi po poglavljima, tako da nijedno ne ostane bez pokrića, stoji u koliko izvora ide u jedno poglavlje.