Kada mentor traži još izvora

Rad se vratio sa jednom rečenicom: „Treba još literature.” Nema spiska šta fali, nema broja, nema poglavlja. Prvi refleks je da otvoriš pretragu, nađeš još tri naslova, dopišeš ih u spisak i vratiš rad.

To skoro nikad ne prolazi. Mentor primeti da su tri nova unosa u spisku, a u tekstu se ništa nije promenilo — i primedba se vraća drugi put, sad oštrije.

Razlog je jednostavan: ta primedba se retko odnosi na spisak. Odnosi se na tekst iznad njega.

Šta ta primedba obično znači

Kad mentor čita rad, on ne broji stavke u literaturi. On čita rečenice i pita se odakle je svaka došla. Primedba se javi na mestu gde na to pitanje nema odgovora.

Tri stvari koje se najčešće kriju iza nje:

Tvrdnje bez pokrića. U tekstu stoji podatak, procena ili ocena, a uz njih nema izvora. Čitalac ne zna da li je to nalaz iz literature ili tvoje mišljenje.

Poglavlje na jednom izvoru. Ceo deo rada oslanja se na jednu knjigu ili jedan sajt, pa se čita kao njegov prikaz. Čak i kad je izvor odličan, rad tako ima jedan ugao umesto više.

Izvori koji ne odgovaraju nivou teme. Ceo spisak su opšti tekstovi i enciklopedijske odrednice, a tema traži bar nešto stručnije. Udžbenik i enciklopedija su sasvim upotrebljivi izvori, ali retko mogu biti jedini kad je tema uska.

Ista rečenica pokriva sva tri slučaja, a rešenja su različita. Zato je prvi korak da utvrdiš koji je tvoj.

Prvo pitaj, ako možeš

Najbrži put je da pitaš mentora, i to konkretno. Loše pitanje: „Koliko još izvora treba?” Na njega odgovor obično bude „pa još nekoliko”, što ne pomaže.

Bolje pitanje imenuje mesto: „U drugom poglavlju sam se oslanjao uglavnom na jedan udžbenik. Da li tu treba da nađem još izvora, ili je problem negde drugde?”

Takvo pitanje mentoru daje nešto na šta može da pokaže. Pitanje koje imenuje mesto u radu skoro uvek dobije konkretan odgovor; pitanje koje traži broj dobije procenu, a procena ti ne pomaže.

Ako odgovor ne stigne na vreme, ostaje da sam pronađeš rupu. To je posao od pola sata.

Kako se pronađe poglavlje kome izvori fale

Uzmi rad i prođi kroz njega sa jednim zadatkom: obeleži svaku rečenicu koja tvrdi nešto što nisi sam izmerio, a nema izvor.

Ne čitaš zbog stila, ne ispravljaš zareze. Tražiš samo to.

Posle tog prolaza gledaš gde su oznake gušće. Skoro uvek se skupe na jednom ili dva mesta, i to je odgovor na pitanje gde dopuna ide. Nema potrebe da ravnomerno dodaješ izvore kroz ceo rad.

Uz to napravi i drugu, kratku proveru: za svako poglavlje prebroj iz koliko različitih izvora u njemu ima navoda. Poglavlje sa jednim izvorom je mesto na koje mentor gotovo sigurno misli. Koliko izvora se uopšte očekuje i kako se broj odnosi prema obimu: koliko izvora treba maturski rad.

Gde se traži dopuna

Kad znaš koje poglavlje traži izvore, pretraga je uža nego kad si tražio literaturu za celu temu. Ne tražiš „još nešto o temi” — tražiš pokriće za tri ili četiri konkretne rečenice.

Redom, od najbržeg:

• Literatura koju već imaš. Pogledaj spiskove izvora u knjigama i tekstovima koje si koristio. Autor koga si čitao je već uradio deo posla za tebe.
• Udžbenici drugog razreda i drugog smera. Za temu koja dodiruje dva predmeta često postoji poglavlje u udžbeniku koji nisi ni otvorio.
• Biblioteka. Za teme o kojima na internetu ima malo, ovo je i dalje najkraći put.
• Sajtovi institucija i zvanične publikacije. Za brojeve i izveštaje.

Gde se sve traži i kako se proverava da li izvor uopšte valja: gde pronaći pouzdane izvore. Ako se ispostavi da o tvojoj temi stvarno nema dovoljno objavljenog, to je drugi problem i rešava se drugačije: nemam dovoljno literature za temu.

Koliko ih treba dodati

Nema broja koji važi svuda, ali postoji orijentir koji radi: dopuna je gotova kad u radu nema više neobeleženih tvrdnji iz prvog prolaza i kad nijedno poglavlje ne stoji na jednom jedinom izvoru.

Praktično to obično znači dva do četiri nova izvora, ne deset. Rad koji se vratio sa primedbom o literaturi retko traži da se pretraga radi ispočetka — traži da se popune tri ili četiri konkretna mesta.

Vreme koje je za to potrebno je jedno popodne, pod uslovom da si prvo našao gde rupa stoji. Ako kreneš od pretrage bez tog koraka, isti posao odnese tri dana i najčešće promaši mesto na koje je mentor mislio.

Kako se nov izvor ubacuje u gotov tekst

Ovo je deo koji se najčešće uradi loše. Nov izvor se ubaci kao zaseban pasus na kraju poglavlja, i to se vidi odmah — pasus visi, nema veze sa prethodnim i posle njega dolazi zaključak koji ga ne pominje.

Nov izvor ide u rečenicu koja već postoji, na jedan od tri načina:

Potvrda. Tvrdnja koja je stajala sama sada ima pokriće. Ništa se drugo ne menja.

Dopuna. Nov izvor dodaje podatak, primer ili noviji broj. Rečenica se produži za pola reda.

Drugi ugao. Nov izvor gleda na istu stvar drugačije, pa se to i napiše. Taj slučaj je najvredniji, jer poglavlje prestaje da bude prikaz jednog autora. Kako se piše kad se dva izvora ne slažu: kada se dva izvora ne slažu.

Posle svakog dodatog izvora proveri i obrnuti smer: da li je taj izvor sada u spisku literature, napisan na isti način kao ostali. Spisak i tekst moraju da se poklapaju u oba pravca — ništa u spisku što nije u tekstu, ništa u tekstu što nije u spisku. Nedoslednost u zapisu je pritom najvidljivija greška u celom spisku.

Šta se ne radi

Ne dopisuje se u spisak ono što nisi čitao. To je najlakše uočiti, jer prvo pitanje na odbrani ume da bude baš o naslovu sa spiska.

Ne ubacuje se izvor uz rečenicu koju on ne potkrepljuje. Izvor koji govori o nečem susednom ne pokriva tvoju tvrdnju, a mentor to proverava upravo na mestima gde je ranije stavio primedbu.

Ne prepisuje se pasus da bi se dobio navod. Dodavanje izvora ne znači dodavanje tuđeg teksta — nov izvor ulazi u rad tvojom rečenicom, sa navodom uz nju.

Ne razvlači se rad zbog toga. Dopuna literature obično doda nekoliko redova, a ne novo poglavlje.

Kako se rad vraća

Kad si dopunio, nemoj samo poslati fajl. Napiši u poruci šta si uradio i gde, u dve-tri rečenice.

„Dopunio sam drugo i treće poglavlje. U drugom sam dodao dva izvora uz deo o uzrocima, u trećem jedan uz tabelu. Spisak literature sada ima jedanaest jedinica. Ako je nešto i dalje slabo pokriveno, recite mi koje poglavlje da još pogledam.”

Time mentor zna gde da gleda i ne mora ponovo da čita ceo rad. Uz to si postavio konkretno pitanje, pa je i sledeći odgovor konkretniji.

Ako primedba dođe i drugi put

Onda nije reč o broju izvora. Najčešće znači da rad prepričava literaturu umesto da je koristi — svaki pasus ima izvor, ali nijedan ne radi ništa sa njim. To se ne rešava dodavanjem, nego pisanjem rečenica koje porede, biraju i zaključuju.

Tada je najpoštenije pitati mentora otvoreno: „Da li je problem u tome koliko izvora ima, ili u tome kako ih koristim?” Odgovor na to pitanje menja mnogo više od spiska na kraju rada.