Hipoteza u maturskom radu
Kada školski rad uopšte ima hipotezu, kako izgleda hipoteza koja se može proveriti anketom ili poređenjem i šta se piše kad se ne potvrdi.
Kratak odgovor
Hipoteza je jedna rečenica u kojoj pretpostavljaš šta ćeš naći, i ima smisla samo ako u radu postoji nešto čime se ta pretpostavka može proveriti — anketa, merenje, ogled ili poređenje dva slučaja. Teorijski rad bez sopstvenog podatka nema hipotezu nego cilj, i to je sasvim uredno.
Prvo ono što se retko kaže naglas: veliki broj maturskih radova nema hipotezu, i to nije nedostatak.
Hipoteza je pretpostavka koju rad proverava. Da bi je proverio, moraš imati čime — sopstvenu anketu, merenje, ogled ili poređenje koje sam izvodiš. Rad koji objašnjava pojam, opisuje postupak ili prikazuje književno delo nema šta da proverava. Takav rad ima cilj („cilj rada je da prikaže…”) ili pitanje na koje odgovara, i to je potpuno uredna struktura.
Zato je prvo pitanje nikad „kako da napišem hipotezu”, nego: da li je mom radu uopšte treba.
Kada rad ima hipotezu
Hipoteza ima smisla ako u radu postoji deo u kom ti nešto utvrđuješ, a ne prepričavaš.
Najčešće četiri situacije:
- Anketa. Pitaš vršnjake nešto i unapred pretpostavljaš kakvi će odgovori biti.
- Merenje ili ogled. Meriš nešto pod dva različita uslova i pretpostavljaš gde će razlika biti.
- Poređenje dva slučaja. Dva perioda, dva mesta, dva udžbenika, dve grupe — i pretpostavka u kom pravcu se razlikuju.
- Obilazak ili posmatranje. Brojiš, beležiš, fotografišeš na terenu i pretpostavljaš šta ćeš zateći.
Zajedničko svim četirima je da u radu postoji trenutak u kom se nešto može ispostaviti drugačije nego što si mislio. Bez tog trenutka nema ni hipoteze.
Ako ništa od ovoga u radu nema, nemoj da dopisuješ hipotezu zato što si je video u tuđem radu. Hipoteza bez provere je prazna rečenica i komisija to prepozna prvim pitanjem: „Čime ste to proverili?”
Da li tvoja škola traži hipotezu u svakom radu, pitaj mentora — u nekim školama je to deo obaveznog obrasca, u nekim nije uopšte, i to se razlikuje i po smerovima.
Šta hipoteza jeste, jednostavno
Hipoteza je jedna rečenica koja tvrdi nešto što još nisi proverio i što može da ispadne netačno.
Ta poslednja polovina je ceo test. Ako rečenica ne može da ispadne netačna, nije hipoteza.
| Rečenica | Da li je hipoteza |
|---|---|
| „Društvene mreže su danas veoma zastupljene.” | Ne — ovo niko ne bi ni proveravao |
| „Učenici naše škole u proseku provode više vremena na telefonu radnim danom nego vikendom.” | Da — može da ispadne obrnuto |
| „Reciklaža je važna za životnu sredinu.” | Ne — to je stav, ne pretpostavka |
| „Većina učenika naše škole ne zna koja vrsta otpada ide u koji kontejner.” | Da — anketa to potvrdi ili obori |
Uz glavnu hipotezu se u nekim radovima pišu i dve manje, takozvane posebne — one razlažu glavnu na delove koje ćeš zaista meriti. To nije obavezno i u školskom radu se retko traži; ako nisi siguran da ti trebaju, ne trebaju ti.
Po formi, hipoteza je obična izjavna rečenica u sadašnjem vremenu. Ne piše se kao pitanje i ne počinje sa „da li”. Ne piše se ni kao želja („cilj je da se utvrdi”) — to je cilj, a cilj i hipoteza nisu ista stvar. Cilj kaže šta radiš, hipoteza kaže šta očekuješ da nađeš.
Kako se piše da bude proverljiva
Tri stvari koje hipotezu čine upotrebljivom:
1. Ograniči na koga se odnosi. Ne „mladi”, nego „učenici treće i četvrte godine moje škole”. Ti ne možeš da proveriš tvrdnju o svim mladima, ali možeš o onima koje si anketirao.
2. Reci šta poredi sa čim. Dobra školska hipoteza skoro uvek ima dve strane: radnim danom naspram vikenda, devojčice naspram dečaka, pre naspram posle, jedan kraj grada naspram drugog. Bez druge strane nemaš šta da uporediš, pa nemaš ni šta da potvrdiš.
3. Koristi reči koje se broje. „Više”, „češće”, „veći deo”, „manje od polovine” su merljivi. „Značajno”, „ozbiljno”, „u velikoj meri” nisu, i na odbrani se pretvaraju u pitanje „šta znači značajno”.
Jedna hipoteza je dovoljna za maturski rad. Ako ti se čini da ih treba tri, najverovatnije ti je tema preširoka i pretpostavka pokriva previše toga odjednom. Suzi temu pa će od tri hipoteze ostati jedna, koja se stvarno može proveriti.
Gde u radu stoji
Hipoteza ide u uvod, posle rečenice o cilju i pre opisa načina rada. Tu se napiše jednom, u jednoj rečenici, i objasni se u dve — zašto baš to pretpostavljaš.
Razlog za pretpostavku ne mora da bude naučan. Sasvim je u redu napisati da pretpostavka dolazi iz onoga što si pročitao u literaturi, ili iz sopstvenog zapažanja. Ono što nije u redu je da se pretpostavka pojavi niotkuda.
Šta sve ide u uvod i kojim redom: uvod za maturski rad.
Drugi put se hipoteza pominje u zaključku, i tamo se na nju daje odgovor. Između, u delu sa rezultatima, o njoj se ne priča — tamo se iznose podaci. Kako se taj deo piše: kako se piše o sopstvenom istraživanju.
Kako se proverava
Provera je prostija nego što zvuči. Hipoteza je rečenica; podaci ili stoje uz nju ili ne stoje.
Ako si pretpostavio da većina učenika ne zna nešto, a anketa pokaže da sedamdeset odsto ne zna, hipoteza je potvrđena i to se napiše jednom rečenicom sa brojem. Ako pokaže da ne zna njih trideset odsto, hipoteza nije potvrđena i to se takođe napiše.
Dve zamke:
- Ne menjaj hipotezu posle rezultata. Prepisati pretpostavku tako da odgovara onome što si našao znači da rad ništa nije proveravao. To se vidi, jer takav zaključak nema šta da kaže.
- Ne izmišljaj podatke. Ni jednog ispitanika, ni jedan procenat. To je jedina greška u maturskom radu koja se ne popravlja.
Koliko ispitanika je dovoljno i šta se iz malog uzorka sme zaključiti, stoji u tekstu maturski rad sa istraživanjem.
Kad se hipoteza ne potvrdi
Ovo je deo zbog kog se učenici najviše plaše hipoteze — i deo koji je najlakši.
Hipoteza koja nije potvrđena nije neuspeh rada. Rad je uradio ono zbog čega postoji: proverio je pretpostavku i dao odgovor. Odgovor „nije tako kako sam mislio” je odgovor.
U zaključku se to napiše u tri koraka, bez izvinjavanja:
- Šta si pretpostavio.
- Šta su podaci pokazali.
- Zašto je verovatno ispalo tako — ovde smeš da pretpostavljaš, samo reci da pretpostavljaš.
Uz to ide i rečenica o granicama: mali broj ispitanika, samo jedna škola, anketa u jednom danu. Ta rečenica ne slabi rad nego ga štiti, jer preduhitri prvo pitanje komisije.
Rad sa nepotvrđenom hipotezom se, iskreno, brani lakše od rada u kom je sve ispalo tačno. Imaš o čemu da pričaš, imaš šta bi promenio i imaš odgovor na pitanje šta si naučio radeći rad. Kako se uopšte brani rad čiji rezultat nije ono čemu si se nadao: kad rad ne ispadne kako si zamislio.
Jedno pitanje koje na odbrani skoro sigurno dolazi ako rad ima hipotezu: „Da li se Vaša pretpostavka potvrdila?” Odgovor je jedna rečenica sa podatkom iza sebe, i priprema se unapred, jer je to najlakše pitanje koje ćeš tog dana dobiti.
Ako mentor traži hipotezu, a rad je teorijski
Dešava se — obrazac traži polje „hipoteza”, a tvoj rad nema šta da meri.
Dva izlaza, oba uredna. Prvi: pitaj mentora da li umesto hipoteze može da stoji istraživačko pitanje. Vrlo često može, jer je polje u obrascu, a ne zahtev struke.
Drugi: ubaci mali deo koji se može proveriti. Poređenje dva izvora koji o istoj stvari pišu različito, kratka anketa u svom odeljenju, obilazak jednog mesta. To je obično jedno poglavlje, a rad odjednom ima i hipotezu i sopstveni podatak.
Ono što se ne radi: dopisati hipotezu koju rad ne proverava i nadati se da niko neće pitati. Pitaće, i to prvo.