Kako se izlaže rad rađen u paru

Kod izlaganja u paru vredi jedno pravilo iznad svih ostalih: podela govora nije podela odgovornosti. Vi delite ko šta priča, ali na pitanje komisije svako odgovara za ceo rad — i „to je radio on” je najgori odgovor koji na odbrani postoji.

Praktično, to znači da pripremate dve stvari, a ne jednu. Prvo izlaganje, koje je podeljeno na dva dela sa jasnom primopredajom. Drugo pitanja, za koja obojica morate da znate ceo rad, i deo koji niste pisali.

Kratak okvir izlaganja u paru:

• Uvod izlaže jedan, i u njemu odmah kaže kako je posao bio podeljen.
• Razrada se deli na dva bloka, po poglavljima, ne po rečenicama.
• Zaključak izlaže drugi, i on sabira ceo rad, ne samo svoj deo.
• Na pitanja odgovara onaj kome je upućeno, a drugi dopunjava samo ako ga pitaju.

Da li se rad u paru kod vas uopšte radi i kako se posao deli u fazi pisanja, stoji u maturski rad u paru ili grupi. Ovaj tekst počinje tamo gde je rad predat.

Kako se izlaganje deli

Deli se po poglavljima, ne na pola po vremenu i nikako naizmenično po pasusima.

Podela koja radi za izlaganje od desetak minuta:

Ako je prvi deo rada pisao jedan, a drugi drugi, prirodno je da svako izlaže ono što je pisao. Ali nije obavezno. Ponekad je bolje da onaj koji lakše govori pred grupom uzme uvod, jer je tu trema najveća.

Ono što se izbegava je podela u kojoj jedan priča osam minuta, a drugi dva. Komisija to primeti i tumači kao da je jedan radio ceo rad.

Primopredaja

Prelaz sa jednog na drugog je mesto gde se zajedničko izlaganje najčešće raspadne. Postoje dva načina i oba su dobra, samo se moraju uvežbati.

Rečenicom. Onaj koji završava svoj deo najavi šta sledi i ko to priča: „Kako smo te podatke prikupili i šta smo dobili, objasniće Marija.” Zatim stane i pomeri se korak u stranu.

Slajdom. Slajd koji otvara drugi deo je znak za promenu. Onaj koji preuzima priča od tog slajda nadalje. Ovo je jednostavnije i ne traži rečenicu koja zvuči naučeno.

Šta god izaberete, prelaz mora da bude isti svaki put kad vežbate. Prelaz koji se smišlja u hodu izgleda kao da niste ni probali.

Dva pravila za onoga ko ne govori: ne gleda u pod i ne šapuće. Stoji sa strane, gleda u onoga ko govori ili u komisiju, i ne ispravlja partnera usred rečenice. Ako je nešto zaista propušteno, dopuni se na kraju dela, u jednoj rečenici.

Pitanja koja dolaze svakome

Komisija kod radova u paru skoro uvek postavlja pitanja obojici, i to namerno unakrsno — pitanje o delu koji nisi izlagao je najčešće pitanje koje ćeš dobiti.

Zato se priprema radi ovako:

1. Obojica pročitajte ceo rad, ne svoje polovine. Dan pred odbranu, cela stvar od korica do korica.
2. Ispitajte jedan drugog o tuđem delu. Marija pita Marka o svom poglavlju i obrnuto. Ovo otkrije rupe za pola sata.
3. Dogovorite ko odgovara prvi ako pitanje nije upućeno nikome konkretno. Jedan ide prvi na pitanja iz prvog dela, drugi iz drugog, i to bez nadmetanja.

Dva odgovora koja se unapred spremaju, jer skoro uvek dođu:

„Kako ste podelili posao?” Odgovor je konkretan i bez okolišanja: ko je pisao koja poglavlja, ko je radio praktični deo, šta ste radili zajedno. Nema ničeg lošeg u podeli — loše je kad se ne zna.

„Šta je bilo najteže?” Traži se iskren odgovor, ne skroman. „Uskladiti stil, jer smo pisali odvojeno pa su se poglavlja različito čitala” je odgovor koji pokazuje da ste radili.

Kako se pripremaju odgovori na ostala pitanja, po tipovima, stoji u pitanja komisije na odbrani.

Ako pitanje dobije jedan, a odgovor zna drugi

Ovo se dešava i rešava se unapred dogovorenim potezom.

Onaj koji je pitan pokušava da odgovori. Ako zaista ne zna, ne izmišlja i ne ćuti — kaže: „Taj deo je detaljnije radila Marija, ali koliko ja znam…” i kaže ono što zna. Tek ako ga komisija uputi na drugog, drugi dopunjava.

Ono što se ne radi: partner ne upada. Upadanje pre nego što je pitani stigao da odgovori ostavlja utisak da jedan od vas dvoje nije radio.

Šta se radi kad odgovor zaista ne postoji ni kod jednog, opisano je u šta kad ne znaš odgovor.

Kako da zvuči kao jedan rad

Dva izlagača lako zvuče kao dva različita rada zalepljena jedan na drugi. Tri stvari to sprečavaju:

Ista terminologija. Ako jedan kaže „ispitanici”, drugi ne kaže „anketirani”. Prođite skriptu i ujednačite pet do šest ključnih pojmova.

Jedna prezentacija, jedan izgled. Ne dva seta slajdova sa različitim fontovima i bojama. Slajdovi se prave zajedno ili ih jedan sređuje na kraju.

Drugi se poziva na prvo rečeno. Jedna rečenica je dovoljna: „Kao što je Marko pokazao, broj kontejnera nije problem — problem je gde stoje.” Time se dva dela vežu.

Ako vas je troje

Sa troje se ništa suštinski ne menja, ali dve stvari postaju teže i vrede unapred.

Vreme po osobi se smanjuje. Ako je izlaganje deset minuta, svako ima oko tri, a uvod i zaključak se ne dele nego ih uzimaju prvi i poslednji. Tri minuta je kratko, pa se skripta piše sažetije i vežba obavezno sa štopericom — koliko teksta staje u skriptu.

Prelaza ima dvaput više. Svaki od dva prelaza mora da bude uvežban isto, jer se kod troje najlakše desi da se dvoje istovremeno pokrenu ili da niko ne krene.

Postoji i stvar koju komisija kod troje češće pita: šta je tačno radio svaki od vas. Odgovor mora da bude spreman i da se ne razlikuje među vama — ako trojica daju tri različite verzije podele, sledi još pitanja.

Vežbanje u paru

Vežba se zajedno i naglas, najmanje tri puta, sa štopericom.

• Prvi put sa papirom, da se izmeri vreme svakog dela. Ako jedan prekorači, skraćuje se odmah, dok ima vremena.
• Drugi put bez papira, uz slajdove, sa uvežbanom primopredajom.
• Treći put pred nekim — roditeljem, drugom iz odeljenja. Pitajte ga posle da li mu je delovalo kao jedan govor i da li je znao kad se ko menja.

Dogovorite i šta radite ako jedan zablokira. Najjednostavnije: partner nastavi od sledećeg slajda i vrati mu reč na kraju dela. Toga skoro nikad nema ako ste vežbali, ali dogovor smiruje obojicu.

Kako se piše sam tekst izlaganja i koliko reči staje u deset minuta, stoji u skripta za odbranu. Šta se sve nosi na dan odbrane i kako ceo termin teče, opisano je u odbrana maturskog rada.

Najčešće greške

• Nejednaki delovi — jedan priča skoro sve.
• Prelaz koji se smišlja u hodu, pa nastane tišina od pet sekundi.
• „To je radio on” kao odgovor na pitanje.
• Upadanje partneru pre nego što je stigao da odgovori.
• Dva izgleda prezentacije u jednom izlaganju.
• Zaključak koji sabira samo deo jednog izlagača, a ne ceo rad.