Rad koji je predug

Rad koji je prešao traženi obim ne liči na problem dok ga ne uporediš sa uputstvom. Materijal postoji, poglavlja su puna, ništa nije ostalo nedovršeno. Zato se skraćivanje radi nerado: brišeš ono što si već napisao, a ne ono što fali.

Ali obim nije ukras uputstva. Ako mentor ili škola traže određen raspon, rad koji ga premaši ne deluje temeljnije — deluje kao rad koji se nije držao zahteva. A u dužem tekstu se lakše vidi i ono što bi u kraćem prošlo: ista misao u dva poglavlja, poglavlje koje ne pripada temi, tabela koju niko ne čita do kraja.

Skraćivanje zato ne ide nasumično. Ide redom, i taj red je jedina stvar koja te čuva od toga da izbaciš nešto što rad drži na okupu.

Prvo proveri šta se uopšte broji

Pre nego što išta obrišeš, proveri kod mentora ili u uputstvu šta ulazi u traženi obim. To se razlikuje od škole do škole i razlika ume da bude nekoliko strana.

Četiri pitanja rešavaju najveći deo:

• Broje li se naslovna strana i sadržaj?
• Broji li se spisak literature?
• Broje li se prilozi?
• Meri li se obim brojem strana ili brojem reči?

Kod dosta škola prilozi i literatura ne ulaze u obim. Ako je tako i kod tebe, deo posla je gotov pre nego što je počeo — dovoljno je da građu premestiš na pravo mesto. Šta sve ide u priloge i kako se numerišu: prilozi u maturskom radu. Kako se obim uopšte meri i koliko se očekuje: koliko strana ima maturski rad.

Zašto je rad narastao

Tri uobičajena uzroka, i svaki traži drugačiji potez. Prepoznaj svoj pre nego što počneš da brišeš.

Tema je ostala široka. Vidi se iz sadržaja: postoje dva poglavlja od kojih bi svako moglo biti tema za sebe. Ovde brisanje rečenica ne pomaže — izlazi cela grana.

Materijala je bilo previše, pa je sve ušlo. Tipično kad naiđeš na jedan jako dobar izvor, pa se rad neosetno pretvori u njegov prikaz. Ovde se skraćuje unutar poglavlja, a ne cela poglavlja.

Tekst je razvučen, a sadržaja ima koliko treba. Poglavlja su na broju, tema je uska, ali svaka rečenica ide okolo. Ovde ne izlazi nijedan podatak — izlaze reči.

Redosled po kom se skraćuje

Idi ovim redom i stani čim rad uđe u obim. Do dna liste se retko stiže.

1. Sve što se ne odnosi na naslov. Zanimljivo, ali nevezano. Ovo skoro uvek daje najviše strana i najmanje boli.
2. Ponovljeno. Isti podatak ili ista misao u dva poglavlja. Dešava se kad se poglavlja pišu u razmaku od nedelju dana, pa se hvata tek čitanjem rada u komadu.
3. Definicije koje se dalje ne koriste. Pojam objašnjen na pola strane, a u ostatku rada se ne pojavljuje. Objasni ga u jednoj rečenici na mestu gde ti zatreba.
4. Dugi citati. Citat od pola strane svedi na rečenicu koja ti stvarno treba, ostatak prepričaj u dva reda i ostavi isti izvor.
5. Duga nabrajanja iz jednog izvora. Spisak od dvanaest stavki od kojih u radu koristiš tri. Ostave se te tri.
6. Uvodni pasusi poglavlja koji najavljuju očigledno. „U ovom poglavlju biće reči o…” — čitalac to vidi iz naslova.
7. Prazne rečenice. One koje bi stajale uz bilo koju drugu temu. Test: zameni temu u rečenici nečim sasvim drugim. Ako rečenica i dalje ima smisla, ne znači ništa.

Prve tri stavke obično reše ceo problem. Spisak onoga što u rad ne ide ni kad obim nije problem stoji odvojeno: šta ne ide u maturski rad.

Šta se ne briše nego seli

Deo građe ne treba izbaciti — treba ga premestiti. To je najbolji deo posla, jer se rad tako ne osiromašuje nego sređuje.

• U priloge idu prazan obrazac ankete, duže tabele sa sirovim podacima, tehnički crteži, fotografije koje prate rad ali nisu deo argumenta. Svaki prilog dobija broj i naziv, a iz teksta se na njega uputi rečenicom.
• U fusnotu ide objašnjenje termina koje bi prekinulo rečenicu, napomena o izvoru, sporedan podatak.
• U rečnik pojmova idu stručni termini koje bi inače objašnjavao na pet mesta, ako rad uopšte ima taj deo.
• U odbranu ide sve zanimljivo što u rad nije stalo. To je gotov odgovor na pitanje „šta ste još saznali radeći rad”.

Da li se prilozi kod tebe računaju u obim, proveri pre nego što premestiš pola rada u njih. Ako se računaju, premeštanje ne rešava ništa.

Kako se rečenica skupi bez gubitka

Ako ti fali još malo, a sadržaj je sav potreban, skraćuje se na nivou rečenice. Ništa ne nestaje, samo se izbacuje okolišanje.

Razvučeno: Može se reći da je jedan od najznačajnijih faktora koji utiču na ovu pojavu upravo nedovoljna informisanost mladih.

Skupljeno: Na pojavu najviše utiče nedovoljna informisanost mladih.

Razvučeno: U cilju sagledavanja ove problematike, izvršeno je anketiranje učenika trećeg razreda.

Skupljeno: Anketirani su učenici trećeg razreda.

Reči i obrti koji se skoro uvek mogu izbaciti: „može se reći da”, „u cilju”, „kada je reč o”, „sa aspekta”, „u okviru ovog dela”, „takođe treba napomenuti da”. Uz njih ide i pretvaranje bezličnog u obično: „izvršeno je merenje” → „merili smo” ili „merenje je pokazalo”.

Ovim se tekst osetno skrati, a nijedan podatak ne izađe iz rada. Uz to se čita bolje, što je posledica koju niko ne planira.

Šta ostaje netaknuto

Četiri stvari se ne skraćuju prve, ma koliko mesta zauzimale:

• Uvod i zaključak. Oni su najkraći delovi rada i nose ga. Skraćivanje uvoda donosi malo strana, a rad gubi postavku.
• Tvoji sopstveni rezultati. Anketa, ogled, merenje, zapažanja sa prakse — to je jedini deo rada koji nije preuzet ni od koga i zbog kog rad postoji.
• Navođenje izvora u tekstu. Zagrade i fusnote zauzimaju malo, a bez njih tvrdnja ostaje bez pokrića.
• Potpisi slika i tabela. Slika bez broja, naziva i izvora nije ušteda nego greška.

Kad je i dalje predugo

Ako posle svega rad i dalje premašuje obim, i to ne za red-dva nego za nekoliko strana, problem je u planu, a ne u tekstu. Tada izlazi celo poglavlje.

Pre nego što ga obrišeš, pitaj mentora. Poglavlje koje tebi izgleda kao višak ponekad je baš ono zbog kog je tema odobrena. A ako ti mentor potvrdi da može napolje, proveri da se u ostatku rada nigde ne poziva na njega. Proveri i koliko poglavlja ostaje posle toga — razrada koja se svede na dva poglavlja izgleda nedovršeno, pa je ponekad bolje spojiti dva nego izbaciti jedno.

Posle skraćivanja

Skraćen rad nije gotov rad. Pet stvari koje se posle brisanja skoro uvek pokvare:

1. Sadržaj pokazuje stare brojeve strana — osveži ga.
2. Slike i tabele su ostale sa rupom u numeraciji.
3. U tekstu je ostala rečenica koja upućuje na poglavlje kog više nema.
4. U spisku literature stoji izvor koji si izbacio zajedno sa pasusom.
5. Prelaz između dva poglavlja je ostao bez veze, jer je između njih nešto bilo.

Sve to hvata jedan prolaz kroz rad na kraju: provera rada pred predaju.

I poslednje: izbačeno ne briši, nego prebaci u zaseban fajl. Deo toga ti se vrati na odbrani, kad neko pita zašto nešto nisi obradio. Odgovor „razmatrao sam to, ali nije stalo u obim, pa sam se držao glavnog pitanja” je dobar odgovor — ali samo ako znaš šta je tačno bilo u tom delu.