Rad koji je previše opšti
Kako se prepozna maturski rad u kom je svaka rečenica tačna, a nijedna ništa ne tvrdi, odakle to dolazi i kako se tekst popravlja bez pisanja iz početka.
Kratak odgovor
Rad je previše opšti kada je svaka rečenica tačna, a nijedna ne tvrdi ništa što se može proveriti. Prepoznaje se tako što se u rečenici zameni tema drugom temom — ako rečenica i dalje stoji, ne govori o tvom radu. Popravlja se dodavanjem konkretnog: podatka, primera, izvora ili poređenja.
Postoji vrsta maturskog rada koji je uredan, ima traženi broj strana, nema pravopisnih grešaka i pročita se bez zapinjanja — a kad ga zatvoriš, ne umeš da kažeš šta je u njemu pisalo.
To je rad koji je previše opšti. Svaka rečenica u njemu je tačna. Problem je što bi bila tačna i da je tema neka druga.
Mentori to obično kažu rečima „nedostaje ti dubina”, „previše je uopšteno” ili „gde je tu tvoj deo”. Sve tri primedbe znače istu stvar: tekst ne tvrdi ništa što bi se moglo proveriti.
Kako to zvuči
Tri rečenice koje se pojavljuju u svakom drugom radu:
Ova tema je danas veoma aktuelna i o njoj se mnogo govori.
Razvoj tehnologije doneo je mnoge promene, kako pozitivne, tako i negativne.
Značaj obrazovanja za razvoj društva je veliki i ne treba ga potcenjivati.
Nijedna nije netačna. Nijedna ne govori ni o čemu posebnom. Ako bi ih izbacio, rad ne bi izgubio ništa osim dužine.
Test kojim se to hvata je jednostavan: zameni temu u rečenici nekom drugom temom. Ako rečenica i dalje stoji, ona nije o tvom radu. Isti test i još nekoliko srodnih pojava opisani su u tekstu šta ne ide u maturski rad.
Odakle to dolazi
Tri uzroka, i svaki traži drugačije lečenje.
Tema je preširoka. Ako pišeš o „uticaju interneta na društvo”, opšte rečenice nisu tvoja greška nego posledica teme — o toj temi se konkretno ne može pisati na dvadeset strana. Lek je sužavanje, a ne prepravljanje rečenica: kako suziti preširoku temu.
Izvori su opšti. Ako sve što si pročitao dolazi sa sajtova koji prepričavaju jedni druge, u tvom radu nema konkretnog jer ga nema ni u izvorima. Lek je jedan pravi izvor — knjiga, zvanična statistika, stručni članak.
Rad je pisan da se popuni obim. Najčešći uzrok. Kad se piše zato što fali pet strana, pišu se rečenice koje se lako pišu, a lako se pišu upravo one koje ništa ne tvrde.
Pre nego što kreneš da popravljaš, utvrdi koji je od ova tri uzroka tvoj. Prepravljanje rečenica ne pomaže ako je problem u temi.
Popravka na nivou rečenice
Opšta rečenica se retko briše. Najčešće se dopunjava — dodaje joj se ono zbog čega bi nekome bilo važno da je pročita.
| Opšte | Konkretno |
|---|---|
| Zagađenje vazduha je veliki problem. | U grejnoj sezoni vrednosti u našem gradu bile su više nego u letnjim mesecima, prema podacima [izvor]. |
| Mnogi mladi koriste društvene mreže. | Od 42 ispitana učenika, njih 38 svakodnevno koristi bar jednu mrežu. |
| Andrić je značajan pisac. | U ovoj pripoveci pripovedač zna više od svojih junaka, što se vidi u [scena]. |
| Tehnologija je promenila obrazovanje. | Škola je 2020. prešla na onlajn nastavu, i to je promenilo [šta konkretno]. |
Obrazac je isti u sva četiri reda: opštoj tvrdnji se doda broj, mesto, vreme, primer ili izvor. To je ceo trik.
Ako ti za neku rečenicu ne postoji ništa konkretno što možeš da dodaš, ona iz rada izlazi. Rečenica koja se ne može potkrepiti nije tvrdnja nego popuna.
Popravka na nivou pasusa
Pasus koji ništa ne tvrdi prepoznaje se po tome što se ne može svesti na jednu rečenicu. Ako pokušaš da ga prepričaš i ispadne „pa, tu se govori o tome kako je to važno”, pasus nema sadržaj.
Postupak koji radi:
- Pročitaj pasus i napiši uz njega jednu rečenicu: šta se iz njega saznaje.
- Ako ne umeš da je napišeš, pasus izlazi ili se prepravlja.
- Ako umeš, proveri da li ta rečenica stoji u pasusu. Ako ne stoji — dodaj je, kao prvu.
Većina opštih pasusa se time ili popravi ili nestane. Ono što ostane ima uvodnu rečenicu koja kaže o čemu je reč, pa objašnjenje, pa primer ili podatak.
Kako se pasus uopšte gradi i koliko treba da bude dug, stoji u tekstu o stilu pisanja u maturskom radu.
Popravka na nivou poglavlja
Poglavlje je previše opšte kad njegov naslov može da stoji u bilo čijem radu iz te oblasti: „Pojam i značaj”, „Istorijski razvoj”, „Prednosti i nedostaci”.
Takvo poglavlje ima dva izlaza.
Prvi: dobije granicu. „Prednosti i nedostaci” postaje „Prednosti i nedostaci u primeni u srednjim školama”. Sadržaj se time sam sužava.
Drugi: dobije pitanje. Napiši iznad poglavlja, za sebe, pitanje na koje ono odgovara. Onda izbaci iz njega sve što na to pitanje ne odgovara. Poglavlje se obično prepolovi i postane dvaput vrednije.
Kod uvodnih poglavlja postoji i treći izlaz: skratiti ih. Teorijski deo treba da objasni pojmove bez kojih se ostatak rada ne razume — ništa više. Kako se glavni deo rada raspoređuje, stoji u tekstu glavni deo maturskog rada.
Odakle dolazi konkretno
Ako u radu nemaš šta da dodaš, problem nije u pisanju nego u materijalu. Pet mesta odakle konkretno najčešće stiže:
- Brojevi iz zvaničnog izvora. Statistika, godišnjak, izveštaj ustanove. Jedan tačan broj sa izvorom vredi više od strane opštih rečenica.
- Jedan slučaj obrađen detaljno. Jedna škola, jedno preduzeće, jedan događaj, jedan tekst. Umesto pregleda svega.
- Poređenje dve stvari. Dva perioda, dva mesta, dva pristupa. Poređenje samo od sebe proizvodi tvrdnju.
- Sopstvena građa. Anketa, merenje, fotografija, razgovor. Ono što niko drugi nema.
- Citat iz primarnog izvora, umesto prepričavanja onoga ko ga je već prepričao.
Nijedno od toga ne traži da rad pišeš ispočetka. Traži jedno popodne traženja i nekoliko rečenica.
Kada je opšte ipak potrebno
Nije svaka opšta rečenica višak. Postoje tri mesta na kojima ima posao.
Prva rečenica poglavlja, koja postavlja okvir pre nego što se uđe u detalj.
Definicija pojma koji čitalac mora da zna. Jedna, sa izvorom, ne tri od tri autora.
Prelaz između dva dela rada, gde se u jednoj rečenici kaže šta sledi.
Razlika je u količini. Opšta rečenica koja uvodi konkretan sadržaj je most. Deset opštih rečenica u nizu su sam rad.
Kako se to vidi na odbrani
Rad koji ništa ne tvrdi teško se brani, i to iz jednog razloga: nemaš šta da odgovoriš na pitanje „na osnovu čega”.
Komisija skoro uvek pita nešto tipa „šta ste vi ovim radom zaključili” ili „koji podatak vas je najviše iznenadio”. Na oba pitanja opšti rad nema odgovor, pa se odgovara ponovo opšte — a to se odmah čuje.
Obrnuto, rad sa tri konkretna nalaza daje ti tri gotova odgovora, i to bez učenja napamet.
Postupak u jednom popodnevu
Ako je rad gotov i previše je opšti, evo kako se to popravlja za nekoliko sati, bez pisanja iz početka:
- Prođi rad i podvuci svaku rečenicu koja bi stajala i u tuđem radu.
- Prebroj podvučeno po poglavljima. Poglavlje u kom je podvučeno više od polovine je poglavlje koje se prepravlja prvo.
- Nađi tri konkretna podatka — iz izvora koje već imaš ili iz jednog novog.
- Ubaci ih tamo gde je podvučeno najgušće, i uz svaki napiši šta iz njega sledi.
- Obriši podvučene rečenice koje posle toga više nemaju šta da rade.
Rad će posle toga biti kraći. To je u redu — kratak rad koji nešto tvrdi bolje prolazi od dugačkog koji ne tvrdi ništa.