Kako se piše o sopstvenom iskustvu
Kada lični primer u maturskom radu nosi informaciju, a kada zamenjuje građu, i kako se isto iskustvo napiše bezlično ako mentor to traži.
Pitanje se obično postavi ovako: „Smem li da napišem šta sam ja radio?” A odgovor zavisi od nečega drugog: da li to što si radio nosi podatak koji se iz literature ne može dobiti.
Ako nosi — ide u rad, i tu nema dileme. Ako ne nosi, ako je lični deo tu zato što o samoj temi nije bilo dovoljno materijala, onda rad prelazi u dnevnik. To je jedina granica koja u ovoj priči stvarno postoji.
O tome da li se rad piše u prvom ili trećem licu čućeš dva suprotna saveta, i oba mogu biti tačna. Deo mentora traži bezlično pisanje, i to je zahtev koji se poštuje bez rasprave. Deo prihvata prvo lice tamo gde opisuješ šta si sam uradio. Pitaj svog mentora pre nego što napišeš prvo poglavlje — to je pitanje od deset sekundi koje ti štedi jedno prepisivanje.
Kada lični primer nosi informaciju
Postoje situacije u kojima je tvoje iskustvo građa, dakle materijal rada, isto kao knjiga ili anketa:
- Sam si nešto napravio, izmerio ili izveo. Praktičan rad, eksperiment, program, predmet, snimak. Šta si radio i kako je jedini izvor tih podataka.
- Bio si prisutan negde gde se posmatra. Praksa, obilazak, radionica, priredba, takmičenje.
- Sproveo si anketu ili razgovor. Način na koji je to izvedeno mora biti opisan, jer se rezultat bez toga ne može proceniti.
- Naišao si na razliku između propisanog i stvarnog. To je najvredniji oblik ličnog nalaza — u literaturi stoji jedno, ti si video drugo.
U sva četiri slučaja tvoje iskustvo odgovara na pitanje „odakle ovaj podatak”. To je sasvim drugi posao od pripovedanja.
Kada ispadne dnevnik
Znaci se prepoznaju lako, jer su uvek isti:
- Redosled je vremenski, a ne pojmovni. „Prvo sam, zatim sam, na kraju sam.”
- Piše se o traženju materijala. „Dugo sam tražio literaturu i bilo je teško.”
- Iznosi se osećanje umesto nalaza. „Bilo mi je zanimljivo”, „iznenadio sam se”.
- Lični deo je duži od onog o temi.
- Primer ne dokazuje ništa. „U mojoj porodici je tako” nije podatak o tome kako je uopšte.
Poslednja stavka je najvažnija i vredi je znati napamet: jedan slučaj ne dokazuje pravilo. Tvoje iskustvo sme da bude ilustracija, povod ili nalaz o tom jednom slučaju. Ne sme da bude osnov za rečenicu koja počinje sa „ljudi obično” ili „danas svi”.
Isto važi i za uvod: rečenica o tome kako si došao do teme sme da bude jedna, i to samo ako nešto objašnjava. Šta se iz rada još izbacuje: šta ne ide u maturski rad.
Kako se isto napiše bezlično
Ako mentor traži bezlično pisanje, ne gubiš ništa — isti sadržaj se prenosi drugim rečima. Tri načina:
| Lično | Bezlično |
|---|---|
| „Izmerio sam temperaturu tri puta.” | „Temperatura je merena tri puta.” |
| „Ja mislim da je razlog u tome što…” | „Razlog bi mogao biti u tome što…” |
| „Video sam da se postupak razlikuje.” | „Tokom prakse je uočeno da se postupak razlikuje.” |
Tri obrasca pokrivaju gotovo sve: trpno stanje („mereno je”, „uočeno je”), bezlična konstrukcija („iz navedenog proizlazi”, „može se zaključiti”) i imenovanje postupka umesto sebe („u ovom radu se posmatra”).
Ono što se time gubi je samo jedno: čitalac više ne zna ko je šta uradio. Zato se u radovima sa praktičnim delom obično na jednom mestu — u opisu metoda — ipak kaže da si to radio ti, pa ostatak može bezlično. Kako se taj deo piše kod anketa i istraživanja: kako se piše o sopstvenom istraživanju.
Postoji i srednja varijanta koju deo mentora prihvata: prvo lice množine („u radu smo posmatrali”). Pitaj da li je to kod tvog mentora prolazno rešenje.
Iskustvo drugih ljudi
Poseban slučaj koji se često meša sa ovim: ne pišeš o sebi, nego o nekome koga poznaješ — roditelju koji radi u struci, komšiji koji se sećao događaja, drugu koji je nešto probao.
Tu važe dva pravila više nego u pisanju o sebi.
Pitaj za dozvolu i reci gde ide. Čovek koji ti nešto ispriča uz kafu nije dao izjavu za rad.
Navedi ga kao izvor, sa datumom razgovora i onoliko podataka koliko je pristao da stoji — puno ime i funkcija, ili samo funkcija.
I dalje važi ono glavno: jedno svedočenje je iskaz o jednom slučaju. Ono sme da stoji uz literaturu kao ilustracija ili nalaz, ali ne zamenjuje izvor koji govori o pojavi uopšte.
Gde lični deo stoji u radu
Ne razliva se kroz ceo tekst. Ima svoja mesta:
- U opisu metoda — kako je nešto izvedeno, kada, gde, čime.
- U poglavlju sa rezultatima — šta je dobijeno.
- U delu sa zapažanjima — šta odstupa od očekivanog.
- U zaključku — jedna do dve rečenice o tome šta iz tvog nalaza sledi.
Nigde drugde. U teorijskom delu nema mesta za tebe: tamo se iznosi šta o temi kažu izvori, i svako tvoje umetanje tamo izgleda kao da nemaš izvor za tu rečenicu.
Kako se pasus u tim delovima gradi i zašto svaka tvrdnja traži potkrepljenje: kako se piše pasus u maturskom radu.
Koliko ga sme biti
Nema broja koji važi svuda — zavisi od toga kakav je rad. Orijentir koji radi: lični deo je onoliki koliki je posao koji si stvarno obavio.
Ako si radio eksperiment mesec dana, opis tog eksperimenta sme da bude najveće poglavlje u radu. Ako si jednom otišao u obilazak, to je jedan pasus, a ne poglavlje.
Provera koja to razrešava u minutu: izbaci sve lične rečenice i pročitaj rad. Ako je i dalje ceo rad — lični deo je bio ukras i vrati ga samo tamo gde nešto dodaje. Ako se rad raspao, znači da je nosio sadržaj i tu pripada.
Jezik u ličnom delu
Nekoliko sitnica koje razlikuju nalaz od priče:
- Vreme: prošlo za ono što si radio, sadašnje za ono što uopšte važi. „Uzorak je zagrevan do 80 stepeni” — prošlo. „Na toj temperaturi materijal menja boju” — sadašnje.
- Tačno umesto približno. Ne „dosta puta” nego „pet puta”. Ne „nedavno” nego datum.
- Bez ocena. „Zanimljivo je bilo” izlazi. Ako je nešto bilo neočekivano, napiši šta je bilo očekivano i šta se desilo.
- Bez opravdavanja. „Nažalost, nisam uspeo da dobijem više podataka” se piše drugačije: „Podaci su prikupljeni za period od…, što je ograničenje ovog rada.” To nije izgovor nego uredno navedeno ograničenje, i komisija ga ceni.
O opštim pravilima tona i o rečenicama koje mentori podvlače: stil pisanja u maturskom radu.
Na odbrani
Na odbrani se odnos obrće. Tamo se očekuje da govoriš o sebi — šta si radio, šta si video, gde si zapeo.
Pitanje „šta je u ovom radu vaše” dolazi gotovo uvek, i na njega se odgovara u prvom licu, konkretno: šta si napravio, koliko puta, sa kim si razgovarao, šta si našao a nije bilo u literaturi.
Ta razlika između rada i odbrane zbunjuje, ali ima smisla: rad je dokument i on govori o temi, a odbrana je razgovor i u njoj govoriš ti. Ono što si iz teksta izbacio kao previše lično najčešće je najbolji materijal za to pitanje — zato ga ne briši, nego premesti u zaseban fajl i pogledaj ga pred odbranu.