Kada temu predloži nastavnik
Šta se sme pitati kada nastavnik sam predloži temu maturskog rada, kako se zadata tema razradi do naslova i kako da rad na kraju bude tvoj.
Kratak odgovor
Zadata tema je skoro uvek oblast ili naslov, a ne gotov rad. Pitaj nastavnika šta je imao na umu, koliko široko treba ići i da li naslov sme da se izoštri — a onda unutar te teme izaberi jedno pitanje na koje rad odgovara. To izoštravanje se očekuje od tebe i niko ga neće uraditi umesto tebe.
Tema koju ti je nastavnik predložio stiže kao jedna rečenica, ne kao rad. „Uradi nešto o zagađenju vazduha”, „piši o Andriću”, „uzmi marketing u malim preduzećima” — sve tri su oblasti spakovane u naslov i sve tri tek treba razraditi.
To je zapravo dobra vest. Najteži deo je iza tebe: nema praznog papira i nema nedelje dvoumljenja. Ostalo ti je izoštravanje, i ono se od tebe očekuje.
Problem nastaje kada se zadata tema shvati kao gotov zadatak koji se samo prekuca. Tada nastaje rad koji nabraja sve što o toj oblasti postoji, jer nema nijedan kriterijum po kom bi se nešto izostavilo.
Šta si tačno dobio
Retko kad si dobio ceo rad. Najčešće si dobio jednu od tri stvari, i vredi znati koju.
Oblast. „Nešto o obnovljivim izvorima energije.” Nema granicu i nema pitanje. Najviše posla za tebe, ali i najviše slobode.
Naslov. „Solarna energija u Srbiji.” Granica postoji, ugao ne. Znaš o čemu pišeš, ne znaš šta na kraju tvrdiš.
Naslov sa zahtevom. „Solarna energija u Srbiji, sa osvrtom na primenu u domaćinstvima.” Ovde je i ugao dat. Najmanje slobode i najmanje rizika da promašiš.
Prvo prepoznaj koju od te tri stvari držiš. Od toga zavisi koliko još moraš da odlučiš sam — i koliko smeš da odlučiš sam.
Zašto nastavnici daju široke teme
Ne zato što ne razmišljaju. Široka tema je namerno ostavljena otvorena, iz dva razloga.
Prvi: nastavnik ne zna šta tebe zanima. Ako ti da usku temu, a ona ti ne leži, dobija rad pisan preko volje. Šira tema ostavlja prostor da sam nađeš deo koji ti je bliži.
Drugi: široka tema se ne može pogrešno prijaviti. Naslov „Zagađenje vazduha” pokriva i rad o izduvnim gasovima i rad o grejanju na ugalj — pa šta god da napišeš, naslov stoji.
Iz toga sledi ono što je najvažnije u celom tekstu: širina naslova nije dozvola da rad bude širok. Rad i dalje mora da ima granicu, samo je ti postavljaš.
Pitanja koja se smeju postaviti
Skoro svi se ustručavaju da pitaju, jer se pitanje doživljava kao priznanje da nisi razumeo. Nije tako — nastavnik koji je dao temu očekuje da se vratiš sa pitanjima, jer bi inače morao da pretpostavi da si sve pogodio.
Ovo su pitanja koja imaju smisla:
- Šta ste imali na umu kad ste predložili ovu temu? Najkorisnije pitanje od svih. Često dobiješ odgovor tipa „mislio sam na deo o merenjima”, i tema se time sama suzi.
- Da li naslov može da se izoštri? U većini slučajeva može, dok se ne preda spisak. Koliko je to kod vas moguće i do kog datuma, zna tvoj nastavnik.
- Da li da rad bude samo teorijski ili očekujete i praktični deo? Od ovoga zavisi koliko vremena treba.
- Imate li literaturu koju biste mi preporučili? Pitanje koje skoro uvek nešto donese, a niko ga ne postavi.
- Koliko široko da idem? Recimo, da li se očekuje pregled celog perioda ili jedan primer detaljno.
- Postoji li uputstvo za pisanje koje da poštujem? Formalni deo se razlikuje od škole do škole i nagađanje se ne isplati.
Ono što se ne pita: „Šta tačno da napišem.” To je pitanje na koje odgovor ne postoji, jer bi značilo da rad piše neko drugi.
Kako se pita
Razgovor koji prođe dobro traje pet minuta i ima tri dela: kažeš kako si razumeo temu, predložiš suženje, pitaš da li je to u redu.
„Razumeo sam temu kao pregled zagađenja vazduha uopšte. Mene bi zanimalo da to suzim na grejnu sezonu u našem gradu, jer imam podatke sa lokalne stanice. Da li je to u redu, ili očekujete širi pregled?”
Ta tri koraka rade zato što nastavnik ne mora ništa da smišlja — samo potvrđuje ili ispravlja. O tome kako se ceo taj razgovor priprema, šta se nosi i kako se zapisuje dogovor, postoji poseban tekst: razgovor sa profesorom mentorom o temi.
Kako se zadata tema prisvoji
Prisvajanje teme nije menjanje naslova. To je izbor pitanja unutar naslova na koje tvoj rad odgovara.
Uzmi zadatu temu i napiši uz nju jedno pitanje. Ne pet — jedno.
| Zadato | Pitanje koje si ti dodao |
|---|---|
| Zagađenje vazduha | Kako se vrednosti menjaju kroz grejnu sezonu u mom gradu? |
| Andrić | Kako se pripovedač menja između dve pripovetke iz istog perioda? |
| Marketing u malim preduzećima | Šta od reklamiranja koriste zanatske radnje u mom kraju? |
Naslov se nije promenio. Rad se promenio potpuno: sad znaš šta ulazi, šta ne ulazi i čime se završava.
Kad se to pitanje nađe, poglavlja se skoro sama slože. Postupak sužavanja korak po korak, sa četiri vrste granice koje temu čine konkretnom, opisan je u tekstu kako suziti preširoku temu.
Ako predlog ne razumeš
Dešava se češće nego što izgleda, naročito kad je tema iz stručnog predmeta i formulisana jezikom kojim se u udžbeniku ne govori.
Nemoj da počneš da pišeš na osnovu pretpostavke. Napiši nastavniku jednu rečenicu: „Nisam siguran da li se ovde misli na X ili na Y.” Dva minuta razgovora tu štede nedelju dana pogrešnog pisanja.
Isto važi i za slučaj kad tema izgleda preusko — kao da o njoj nema šta da se kaže na traženom broju strana. To je legitimna primedba i iznosi se odmah, a ne kada rad stane na osam strana.
Kada se traži izmena naslova
Ponekad suženje ne staje u zadati naslov: tema se toliko pomerila da naslov više ne opisuje ono što pišeš. Tada se traži izmena, i traži se rano.
Način koji prolazi je da predložiš gotov naslov, a ne da kažeš da ti ovaj ne odgovara. „Da li bi umesto ovog naslova moglo: …” je pitanje na koje se odgovara sa da ili ne, i traje deset sekundi.
Da li je izmena uopšte moguća i do kog datuma, zavisi od škole — pitaj nastavnika, jer to nije nešto što se pretpostavlja iz tuđeg iskustva.
Ako ti se tema ne dopada
Zadata tema ume da bude tema koja te ne zanima ni najmanje. To je poseban problem i ne rešava se ovim tekstom — rešava se uglom unutar teme, a tek u retkim slučajevima zamenom: šta raditi kada ti se tema ne dopada.
Tri greške koje prave zadatu temu težom nego što jeste
Čekanje da tema sama postane jasnija. Neće. Naslov koji ti je dat izgleda isto i danas i za tri nedelje; jasnija ga čini samo tvoja odluka o uglu.
Pisanje po slovu naslova. Ako naslov glasi „Zagađenje vazduha”, a ti pišeš redom o vazduhu, o zagađenju i o posledicama, dobijaš tri enciklopedijska odeljka bez veze među sobom. Naslov je okvir, ne plan poglavlja.
Pretpostavka da je nastavnik hteo baš ono što ti prvo padne na pamet. Kod stručnih tema to promaši u pola slučajeva, a promašaj se vidi tek kad rad bude pročitan.
Šta zapisati posle razgovora
Odmah posle razgovora, dok pamtiš, zapiši četiri stvari: konačan naslov onako kako je izgovoren, ugao oko kog ste se složili, sve što je nastavnik pomenuo kao literaturu i sve datume koji su padali u razgovoru.
Taj zapis ti je kasnije jedini dokaz šta je dogovoreno. Kad te za mesec dana pitaju zašto rad ide u tom pravcu, imaš odgovor u jednoj rečenici — a i sebi ćeš, oko petog poglavlja, biti zahvalan što tačno znaš gde je granica koju ne prelaziš.