Citiranje filma, serije i dokumentarca

Film je izvor kao i svaki drugi. Problem nastaje zato što obrazac za navođenje koji svi znaju napamet — autor, naslov, mesto, izdavač, godina, strana — na film ne može da se primeni. Nema izdavača, nema strane, a „autor” može da bude više različitih ljudi u zavisnosti od toga na šta se pozivaš.

Zbog toga se film u maturskim radovima najčešće ubaci u tekst bez ijedne oznake: napiše se „u jednom dokumentarcu se kaže da…” i tu se stane. To je isto što i preuzeta rečenica iz knjige bez fusnote — samo što se lakše previdi.

Rešenje nije komplikovano. Menjaju se dva polja: umesto izdavača ide produkcija ili distributer, a umesto broja strane ide vreme.

Koji tačno stil citiranja tvoja škola traži — zavisi od škole i od predmeta. Pitaj mentora ili pogledaj uputstvo pre nego što počneš, jer je lakše od prvog izvora pisati u jednom obliku nego kasnije prepravljati ceo spisak.

Zašto film ne staje u uobičajeni obrazac

Kod knjige je jasno ko je autor. Kod filma nije, i to je prva odluka koju donosiš.

Pravilo koje rešava skoro sve slučajeve: navodi se onaj čiji rad koristiš.

• Ako pišeš o tome kako je film snimljen, kako je ispričana priča, kako izgleda kadar — autor je režiser.
• Ako pišeš o podatku koji je u dokumentarcu izgovoren, autor je i dalje film, ali u tekstu obavezno kažeš ko to govori — jer izjava jednog sagovornika nije isto što i tvrdnja celog filma.
• Ako pišeš o knjizi po kojoj je film snimljen, izvor je knjiga, a film je poseban unos.

Druga razlika je što film ima više datuma: godinu snimanja, godinu prvog prikazivanja, godinu izdanja na nekom servisu. U radu se navodi godina prvog prikazivanja, jer je to podatak koji se svuda poklapa.

Šta zapisuješ dok gledaš

Ovo je deo koji se uvek preskoči, pa se posle traži po internetu i greši. Dok gledaš, u svesku ili u fajl ide pet stvari:

1. Tačan naslov, onako kako stoji na špici, sa originalnim naslovom u zagradi ako gledaš prevedenu verziju.
2. Režiser — ime i prezime.
3. Godina prvog prikazivanja.
4. Produkcija ili distributer, ono što stoji na špici ili na stranici servisa na kom gledaš.
5. Vreme scene koja ti treba, u obliku sat:minut:sekund.

Peta stavka je jedina koju posle ne možeš da nađeš bez ponovnog gledanja. Zato se pauzira i zapisuje odmah, u trenutku kad si čuo rečenicu koju misliš da ćeš koristiti.

Isti obrazac beleške koji koristiš za knjige radi i ovde: podaci o izvoru, šta izvor kaže i čemu ti to služi, sve u jednom redu. Ono što se ne zapiše u tom trenutku, kasnije se traži duplo duže.

Kako se film navodi u spisku literature

Uobičajen oblik unosa, koji se u praksi najčešće sreće:

Prezime, Ime (režiser). Naslov filma [film]. Produkcija, godina.

Praktično:

Kusturica, Emir (režiser). Podzemlje [film]. Komuna, 1995.

Za dokumentarac se u uglastoj zagradi menja oznaka:

Prezime, Ime (režiser). Naslov [dokumentarni film]. Produkcija, godina.

Za film gledan na nekom servisu, na kraj se dodaje gde je gledan i kada:

Prezime, Ime (režiser). Naslov [film]. Produkcija, godina. Dostupno na: naziv servisa (pristupljeno 12. 4. 2026).

Oznaka u uglastim zagradama — [film], [dokumentarni film], [TV serija] — je jedini deo koji se često izostavi, a najkorisniji je: iz njega se na prvi pogled vidi da unos nije knjiga. Gde tačno u spisku taj unos stoji i kako se spisak ređa: kako se pravi spisak literature.

Ako mentor traži određeni stil citiranja, oblik se prilagođava tom stilu, ali podaci ostaju isti — samo se drugačije raspoređuju. Obrasci za knjigu, sajt i članak stoje u tekstu kako navesti knjigu, sajt i članak.

Serija: jedinica je epizoda, ne cela serija

Kod serije se pravi greška koja se odmah primeti: navede se cela serija, a u tekstu se govori o jednoj sceni iz jedne epizode.

Ako koristiš konkretnu epizodu, ona je jedinica:

Naslov epizode, sezona 2, epizoda 5. Naslov serije [TV serija], režija Ime Prezime, produkcija, godina.

Celu seriju navodiš samo kad o njoj govoriš kao o celini — na primer, kad pišeš o tome koliko je sezona imala ili kakav je bio prijem. Čim citiraš rečenicu ili opisuješ scenu, ideš na epizodu.

U samom tekstu rada to izgleda ovako: „U petoj epizodi druge sezone serije Naslov prikazano je…”. Čitaocu je odmah jasno gde da traži, a tebi je odgovor na pitanje komisije već napisan.

Minutaža umesto broja strane

Kod knjige upućuješ na stranu. Kod filma upućuješ na vreme, i to u obliku sat:minut:sekund.

U fusnoti ili u zagradi to izgleda ovako:

Kusturica, 1995, 01:12:40.

Ili, ako je u pitanju deo scene, a ne jedan trenutak:

Kusturica, 1995, 01:12:40–01:14:05.

Tri stvari koje ovde vrede:

• Vreme se meri od početka filma, uključujući špicu. Ne od trenutka kad počne radnja.
• Ako gledaš na servisu koji ima reklame, proveri vreme još jednom na mestu bez reklama — inače ti se minutaža pomeri i niko ne može da nađe scenu.
• Zaokruživanje na sekundu je dovoljno. Preciznost veća od toga nikome ne treba.

Da li kod tebe oznaka ide u fusnotu ili u zagradu u tekstu, zavisi od stila koji koristiš u ostatku rada — važno je samo da bude isto svuda: kako se citira u tekstu.

Kada je film izvor, a kada samo primer

Ovo je pitanje koje na odbrani dolazi češće nego samo navođenje.

Film je izvor kad je on predmet tvog rada: pišeš o filmskom jeziku, o načinu na koji je neka tema prikazana, o razlici između knjige i ekranizacije. Tada je gledanje filma isto što i čitanje knjige — i sasvim je normalno da ih u spisku bude nekoliko.

Film je primer kad ti služi da ilustruješ tvrdnju koju si dokazao drugde. I to je legitimno, ali tada film ne sme da nosi dokaz sam.

Film nije izvor podatka. Dokumentarac koji tvrdi da je nešto tako i tako je i dalje nečije tumačenje, montirano i skraćeno. Ako ti treba broj, statistika ili definicija, oni se traže u pisanom izvoru, a dokumentarac ostaje kao ilustracija.

Razlika se vidi u jednoj rečenici. „Prema podacima iz dokumentarca, potrošnja je porasla za petinu” je slab izvor, jer se oslanja na to što je neko rekao pred kamerom. „Porast potrošnje, koji navodi i izveštaj ustanove X, prikazan je i u dokumentarcu Y” je uredno: podatak stoji na pisanom izvoru, a film je tu da pokaže kako se o tome govori.

Doslovan navod iz filma se piše kao i svaki drugi doslovan navod — pod navodnicima, sa oznakom ko govori i u kom trenutku. Ako je replika duža od dva-tri reda, prepričava se: kada se koristi doslovan citat.

Provera pre predaje

Pet pitanja koja prođeš kroz gotov rad:

1. Da li svaki film koji pominješ u tekstu postoji i u spisku literature?
2. Da li svaki unos ima režisera, godinu i oznaku vrste u uglastoj zagradi?
3. Da li si za svaku scenu na koju se pozivaš napisao vreme?
4. Da li su naslovi filmova svuda pisani isto — kurzivom ili pod navodnicima, ali dosledno?
5. Da li si negde napisao „u filmu se kaže” bez podatka o tome ko to kaže?

Peto pitanje hvata najveći deo problema. Film ne govori — govori neko u filmu, i to se u radu piše.