Kako se vežba izlaganje kad nemaš kome da ga održiš

Publika ti treba zbog dve stvari: da ti kaže šta nije razumela i da te natera da govoriš naglas pred nekim. Prvo se ne može zameniti u potpunosti. Drugo se može, i to telefonom.

Snimak je bolji od ogledala iz jednostavnog razloga: ogledalo gledaš dok govoriš, pa deliš pažnju na dva posla i nijedan ne radiš dobro. Snimak gledaš posle, kao stranac, i tada primetiš ono što si dok si govorio propustio.

Ceo postupak ima četiri koraka i traje oko sat vremena:

1. Snimiš izlaganje u jednom komadu, sa štopericom.
2. Preslušaš samo zvuk, bez slike — tu se čuje tempo, poštapalice i mesta na kojima se gubiš.
3. Pogledaš snimak bez zvuka — tu se vidi šta radiš rukama i gde gledaš.
4. Ispraviš jednu stvar i snimiš ponovo.

Naglasak je na poslednjem koraku: jedna stvar po snimku. Ko pokuša da ispravi svih sedam odjednom, u sledećem snimku bude ukočen i lošiji nego u prvom.

Tri kruga vežbe i raspored po danima do odbrane stoje u tekstu kako vežbati izlaganje. Ovaj tekst je za situaciju u kojoj nemaš kome da ga održiš.

Šta ogledalo može, a šta kvari

Ogledalo je korisno za jednu jedinu stvar: da provežbaš kako stojiš i šta radiš rukama, u prva dva-tri minuta izlaganja.

Ono što kvari: dok se gledaš, ne slušaš se. Pažnja ide na izraz lica, pa rečenice ispadnu isprekidane i tempo je sporiji nego što će biti pred komisijom. Zato se ogledalo koristi kratko, na početku, i onda se zamenjuje snimkom.

Kako se snima

Telefon, bez ikakve opreme, ali sa četiri uslova:

• naslonjen tako da se vidiš do pojasa, ne samo glava — treba da se vide ruke,
• udaljen dva do tri metra, da zvuk ne bude preblizu i lažno jasan,
• u sobi u kojoj ćeš stajati, jer se sedeći govori drugačije nego stojeći,
• jedan snimak od početka do kraja, bez zaustavljanja kad pogrešiš.

Poslednja stavka je najvažnija. Na odbrani ne postoji ponovo snimanje — postoji nastavljanje posle greške, i baš to se vežba. Ako prekineš snimak svaki put kad zapneš, uvežbaćeš prekidanje.

Prvo slušanje: samo zvuk

Okreni telefon ekranom nadole i slušaj. Bez slike se čuje ono što se sa slikom ne primeti:

• poštapalice — „znači”, „ovaj”, „u stvari”, „kao”. Broj ih; ako ih je više od deset, to je prva stvar koju ispravljaš.
• tempo — da li je početak prebrz. Skoro uvek jeste, jer trema ubrzava.
• rečenice bez kraja — one koje se nastavljaju sa „i onda” dok se ne izgube.
• mesta na kojima si zapeo — zapamti ih, tu ti fali prelazna rečenica, a ne pamćenje.
• ton na kraju — da li izlaganje ima završetak ili samo prestane.

Zapiši najviše tri stvari. Ostale ćeš čuti u sledećem krugu.

Drugo gledanje: samo slika

Isključi zvuk i gledaj snimak. Traži četiri stvari:

• gde gledaš — u ekran, u pod ili u prostor u kom bi bila komisija,
• šta rade ruke — vise, drže papir kao štit, ili prate ono što govoriš,
• da li se njišeš — prebacivanje težine s noge na nogu se ne oseti dok govoriš, a na snimku je očigledno,
• da li čitaš — prepoznaje se po tome što glava ne ide gore ni jednom u trideset sekundi.

Više o tome kako se stoji i šta se radi rukama: govor tela na odbrani.

Merenje: štoperica i međuvremena

Ukupno vreme je samo jedan podatak. Korisniji su međuvremena po slajdu.

Napravi tabelu sa brojem slajda i, gledajući snimak, upiši koliko si na svakom proveo:

Tri stvari koje ta tabela otkriva odmah: gde se razvlačiš, gde juriš i koji slajd nosi više teksta nego što izgleda. Slajd na kom si proveo duplo više od planiranog treba podeliti na dva ili skratiti tekst, a ne „pričati brže”.

Ako ukupno vreme premašuje zadato, seče se jedan slajd, ne po rečenica sa svakog. Kako se rad skraćuje na izlaganje: kako skratiti rad na prezentaciju.

Ispravlja se jedna po jedna

Redosled koji daje najviše za najmanje truda:

1. Tempo — usporiti početak. Reši i polovinu ostalih problema.
2. Poštapalice — zameniti ih pauzom. Pauza zvuči sigurno, „ovaj” ne.
3. Mesta gde zapinješ — napisati prelaznu rečenicu i naučiti samo nju.
4. Pogled — dići glavu na kraju svake misli.
5. Ruke — držati jednu karticu-podsetnik, to rešava pitanje šta sa rukama.

Snimi ponovo posle svake ispravke. Četiri snimka je sasvim dovoljno; posle petog se ne popravlja ništa, samo se gubi svežina. Šta ide na kartice koje držiš u ruci: kartice podsetnici.

Čime se zamenjuje publika

Kad stvarno nema nikoga, radi ovo, po redu koliko je korisno:

• Poziv telefonom. Pozovi nekoga i reci: „Slušaj me pet minuta i posle mi reci šta si razumeo.” Bez slike se sluša pažljivije nego uživo.
• Mlađi brat ili sestra. Nije poznavalac teme i baš zato radi — ako te razume neko ko o temi ne zna ništa, izlaganje je jasno.
• Prazna učionica ili trpezarija. Stani gde ćeš stajati i govori u prazan prostor. Menja ti se glasnoća, a glasnoća je pola utiska.
• Snimak poslat drugu. Pošalji video i pitaj jedno konkretno pitanje: „Da li se razume šta sam istraživao?” Opšte pitanje „kako ti se čini” dobija odgovor „dobro je”, koji ne pomaže.

Vežba se i ono posle izlaganja

Izlaganje je manji deo odbrane. Posle njega dolaze pitanja, i baš tu se najčešće izgubi utisak koji si napravio.

Kad odradiš tri snimka izlaganja, napravi četvrti drugačije: snimi sebe kako odgovaraš na pet pitanja o svom radu. Postavi ih sam, naglas, pa odgovori bez pripreme, sa pauzom od dve sekunde pre svakog odgovora.

Na tom snimku se čuje nešto što se u izlaganju ne čuje — da li odgovaraš u rečenicama ili u nabrajanju, i da li znaš gde u radu stoji odgovor. Kako se ta pitanja izvlače iz sopstvenog teksta: pitanja koja sam sebi postaviš pre odbrane.

Pauza pre odgovora nije gubitak vremena nego vežba: na odbrani ona zvuči kao razmišljanje, a ne kao nesigurnost.

Kad prestati

Prestaješ kad se dva uzastopna snimka razlikuju samo po rečima, a ne po kvalitetu. To je znak da izlaganje sedi i da dalje ponavljanje pretvara govor u recitovanje.

Recitovan tekst je lako uočljiv i lomi se kod prvog pitanja, jer si naučio redosled reči umesto redosleda misli. Kako se govori prirodno, a da se ipak zna šta sledi: kako pričati prirodno na odbrani.

Poslednji snimak napravi dan ranije, ne na dan odbrane. Na dan odbrane se izlaganje samo jednom pročita u sebi, i to je sve.