Koliko se realno napiše za jedno popodne

Broj strana dnevno je varljiva mera, jer ista tri sata daju potpuno različit rezultat u zavisnosti od toga šta si uradio pre njih.

Popodne sa pripremom — poglavlje ima naslov, podnaslove i beleške iz dva ili tri izvora — daje jednu i po do dve i po strane gotovog teksta. Tekst neće biti savršen, ali je cela misao na papiru i kasnije se samo dorađuje.

Popodne bez pripreme — otvoriš prazan dokument i krećeš da tražiš materijal — daje pola strane, ponekad nijednu. To nije lenjost. To je posledica toga što u istoj sesiji pokušavaš da radiš dva različita posla: da čitaš i da pišeš. Nijedan ne ide do kraja.

Zato se maturski rad ne planira rečenicom „pisaću dve strane dnevno” nego rečenicom „imam dvanaest sesija do predaje, i evo šta radim u svakoj.” Sesija je merljiva, strana nije. Koliko sesija ukupno ima ceo rad, računa se na kraju ovog teksta.

Šta je jedna sesija

Sesija je jedan blok od dva do tri sata posvećen jednoj vrsti posla. Ima tri osobine:

• ima jedan cilj napisan pre nego što sedneš („napisati tačku 2.2”), ne opšti („raditi na radu”),
• telefon je van domašaja ruke, ne okrenut ekranom nadole na stolu,
• na kraju postoji nešto što se može pokazati — strane, beleške, popravljena tabela.

Sesija bez napisanog cilja se skoro uvek pretvori u čitanje o temi, što je prijatno i deluje kao rad, a ne ostavlja trag. Kako se zadaci za sesije vade iz plana poglavlja: plan pisanja maturskog rada.

Koliko daje popodne, po vrstama posla

Iz tabele se vidi glavno pravilo tempa: jedna sesija čitanja hrani dve sesije pisanja. Ako ti pisanje stalno staje posle pola strane, problem nije u pisanju nego u tome što sesija čitanja nije odrađena.

Zašto treći sat ne vredi kao prvi

Prvih četrdeset pet minuta su najbolji deo sesije. Posle sat i po tempo primetno pada, a posle dva i po sata rečenice počnu da se ponavljaju i menja se ton teksta — to se kasnije vidi pri čitanju, jer poglavlje ima „umoran” kraj.

Praktična posledica: bolje su dve sesije po dva sata u dva dana nego jedna od pet sati. Pet sati u komadu daje otprilike isto strana kao tri, a odbije te od pisanja za naredna dva dana.

Pauza usred sesije nije gubitak vremena ako je kratka i ako u njoj ne otvaraš telefon. Pet minuta hodanja po sobi vraća tempo; petnaest minuta skrolovanja ga ne vraća.

Raspored jednog popodneva

Ovako izgleda sesija koja stvarno završi poglavlje, ako počinješ u 17 časova:

• 17.00–17.10 — otvoriš beleške i pročitaš šta si prošli put napisao, bez ispravljanja.
• 17.10–17.15 — napišeš na papir jednu rečenicu: šta ovo poglavlje treba da kaže.
• 17.15–18.15 — pišeš prvu polovinu, bez vraćanja unazad i bez sređivanja fonta.
• 18.15–18.25 — pauza, bez telefona.
• 18.25–19.20 — pišeš drugu polovinu.
• 19.20–19.30 — pročitaš napisano i zapišeš šta ide u sledećoj sesiji.

Poslednjih deset minuta je deo koji se najčešće preskoči, a najviše vredi: sledeća sesija počinje bez onih dvadeset minuta lutanja po sopstvenom tekstu.

Pravilo poslednje rečenice

Ne završavaj sesiju na kraju poglavlja. Završi je usred rečenice koju znaš kako da nastaviš.

Zvuči čudno, ali radi: kad sledeći put sedneš, prvi minut nije odluka nego dovršavanje. Prazan dokument i gotovo poglavlje su isti problem — oba traže da počneš ispočetka, a početak je najskuplji deo svake sesije.

Ako ti poglavlje potpuno stane i sesija prođe bez ijednog reda, to je poseban problem i rešava se drugačije: poglavlje koje nikako ne ide.

Šta se ne radi u istoj sesiji

Tri para poslova koji se međusobno ubijaju:

• pisanje i formatiranje — svaki put kad središ font, izgubiš rečenicu koju si držao u glavi,
• pisanje i traženje izvora — pretraga otvara pet tabova i sesija je gotova,
• pisanje i ispravljanje već napisanog — vraćanje unazad troši ceo blok, a strane ne rastu.

Sređivanje izgleda rada je zaseban posao za jednu sesiju pred kraj: formatiranje maturskog rada u Wordu.

Kako da izmeriš svoj tempo

Ne veruj proseku iz tabele — izmeri sebe, jednom:

1. Odaberi pripremljeno poglavlje i sedni na tačno dva sata.
2. Piši bez formatiranja i bez pretrage.
3. Na kraju prebroj reči (u Wordu: Review → Word Count).
4. Podeli sa 300 — toliko otprilike ima reči na strani sa proredom 1,5.

Taj broj je tvoj tempo i njime množiš sve dalje planove. Ako ti izađe 400 reči za dva sata, ne planiraj tri strane za popodne — planiraj jednu i dodaj sesiju. Koliko strana uopšte treba da ima rad: koliko strana ima maturski rad.

Koliko sesija ima ceo rad

Za rad od dvadesetak strana, sa prosečnim tempom:

Petnaest sesija po dva sata je trideset sati posla. Ako radiš tri puta nedeljno, to je pet nedelja. Ista računica u satima i nedeljama, sa scenarijima za kraće rokove: koliko vremena treba za maturski rad.

Ako pišeš na telefonu

Sesija na telefonu daje otprilike trećinu onoga što daje isti blok za računarom, i to ne zbog kucanja nego zbog ekrana: ne vidiš šta si napisao tri pasusa ranije, pa se ponavljaš i gubiš nit.

Telefon je dobar za dve stvari — za beleške iz izvora, koje se kasnije prebacuju u dokument, i za diktiranje misli koje ti padnu na pamet van kuće. Samo pisanje poglavlja se radi za tastaturom, na ekranu na kom staje cela strana.

Ako si ipak nešto napisao na telefonu, prebaci ga pre nego što se nakupi, jer se pri prebacivanju najlakše izgubi formatiranje i red pasusa: sa telefona na računar.

Kad imaš samo pola sata

Pola sata nije sesija pisanja, ali nije ni izgubljeno vreme. U trideset minuta staje jedan od ovih poslova:

• prepisati beleške iz jednog izvora u dokument,
• napisati podnaslove za naredno poglavlje,
• srediti spisak literature po abecedi,
• pročitati naglas poglavlje napisano juče i podvući tri mesta za popravku,
• napisati mejl mentoru sa pitanjem koje odlažeš već nedelju dana.

Svaki od njih skraćuje neku buduću sesiju. Ono što u pola sata ne treba pokušavati je početak novog poglavlja — stigneš tačno do prve rečenice i ustaneš, a sledeći put je brišeš.